Francuska kuhinja

Između visokih snežnih pirineja i suvih stepa Kordobe, izemđu mirisnih mediteranskih i pravih kontinentalnih šuma, stenovitih obala i beskrajnih peščanih plaža, između belih, kamenih, sredozemnih gradova i citadela i u zelenilo utonulih katalonskih sela, između veličanstvene strogosti katedrala i mističnog sjaja mavarskog nasleđa, smestola se Španija sa mnogo svojih lica, sa svojim pokrajinama, od kojih svaka ima svoju, specifičnu radiciju u kulinarstvu. Toliko je civilizacija, naroda i kultura živelo na Iberijskom poluostrvu, da je teško jednostavno definisati i tom definicijom obuhvatiti svu raznolikost koju u sebi čuva Španija. Španija je čitav jedan kompleks, predivni šaroliki svet, zbog čega je ponekad zovu i minijaturnim kontinentom. I kao što u geografskom, klimatskom, istorijskom i kulturnom pogledu nema samo jedne Španije, tako se i španska nacionalna kuhinja diči obiljem regionalnih kulinarskih posebnosti.

Španska kuhinja se može podvesti kao jedna od mediteranskih kuhinja, jer su joj dve osnovne osobenosti elementi kuhinja sredozemlja- maslinovo ulje i beli luk, ali bi tako pojednostavljenje bilo pogrešno, jer zaista je šarolika i bogata panorama španskih regionalnih kuhinja.

Velika je razlika i u odnosu prema hrani, jer dok je jedan Baskijac gotovo ceremonijalno posvećen kuhinji, Andalužanin ima gotovo nemaran odnos prema hrani, i njegov obrok se često svodi na tanjir pržene ribe.

Neka španska jela postala su, zahvaljujući razvoju turizma u Španiji, internacionalna. Svetsku slavu su stekle: Paelja, Fabada, Tortilja, ali uslovno rečeno špansko nacionalno jelo, nešto sto se uz varijacije sprema u celoj španiji je jelo koje je analogno "bosanskom loncu". Zavisno od kraja u kojem se sprema zove se kasido, olja, pote, pučero ili eskudelja. Jedna špansla izreka kaže da "za Španca olja (lonac) dolazi neposredno posle dragog boga."

"Kosido espanjol" se uvek sprema od nekoliko vrsta mesa, mahunastog povrća, i povrća karakterističnog za određeni kraj Španije. Na jugu su tako obavezne leblebije, a na severu alubijas-ogromni beli pasulj. Olja može biti skromna ili obilna, masna ili posna ali uvek se lagano i dugo kuva, i uvek se kuva u tri dela (vuelkos) jer se najpre iznosi supa u kojoj se jelo kuvalo, zatim povrće i na kraju meso.

Špansku kuhinju ćemo pokazati kroz kuhinje nekih regija, ali i tako to je samo mali deo raznolikog kulinarskog spektra Španije.

Stara Kastilja je obuhvatala vekiki središnji deo Iberijskog poluostrva i vekovima bila sinonim za hrišćansku španiju. Danas se pod pojmom kastilja podrazumeva nešto uži središnji region, takoreći centralni deo Španije. U folklornom i kulturnom smislu to je veoma kompaktna celina. Pre svih drugih jela za kastiljane je karakteristično jagnjeće i praseće pečenje. Čuvena je jagnjetina iz Segovije koja se nadeva slaninom a prilikom pečenja preliva samo slanom vodom. A u svom obožavanj prasetine kastiljanski sladokusci su žešći i od naših, jer specijalitet su sasvim mali prasići ne stariji od 20 dana, i ne veći od 3-4 kg koji se peku tako da omekšaju u toj meri da ih kuvar deli u porcije samim tanjirom, režući ih ivicom tanjira. Ovo je inače spektakl i sastavni deo tradicije. Najbolja svinjetina u Španiji i jeste iz ovih krajeva, iz Estramadure, uz Leone, Salamanku, Burgos, Segoviju i La Manču, jedna od pokrajina stare Kastilje, odakle potiču poznate kobasice ćorisos, koje su obavezni sastojak mnogih jela širom Španije. U ovim krajevima su još popularna i jela od iznutrica. Čuveni madridski specijalitet je kaljos - škembići, spremljeni u sosu od paradajza, crnog luka, majčine dušice i lorbera. Čuvena je i supa od belog luka "De aho kasteljana" za koju se smatra da ju je Aleksandar Dima doneo u Francusku sa jednog putovanja po Španiji, oduševljen njome, pa je ova supa veoma cenjena i u delovima Francuske. Katalonija je regija za koju stručnjaci smatraju da ima najrafiniraniju kuhinju. Ovo je oblast u kojoj se sudaraju mediteranska i pirinejska Španija. U kataloniji i njenoj prestonici Barseloni, španska tradicija je obogaćena Francuskim i italijanskim uticajem. Iz tih razloga Katalonska varijanta "lonca" je nakomplikovanija i najskoženija, a iz ove oblasti potiču i najbolji sosovi poznati širom Španije. Sosovi su ključni sastojak katalonske kuhinje. Zasnovana najvećim delom na pirinču, živini i ribi, ona tek kroz sosove dobija pravi sjaj. Sofrito je apsolutno najpoznatiji sos Katalonije, ali tu su i samfana (napola skuvana mešavina patlidžana, paradajza i paprika), pikada (sos od belog luka, peršuna i pečenih badema), ali-oli (klasična mediteranska mešavina maslinovog ulja i belog luka koja se muti dok ne postane kremasta) ili romesko, nazvan tako po vrsti paprika iz Taragona, jedne od katalonskih provincija, od kojih se pravi.

Valensija nije jedina španska pokrajina koja izlazi na Sredozemno more (tu su i Kasteljon, Mursija, Alikante), ali jetse najpoznatija, i nekada čuvena po mnogim specijalitetima ali danas samo po paelji. U istočnoj, priobalnoj španiji u ishani, uz naravno velike količine ribe i plodova mora, preovlađuje pirinač, a paelja je remek-delo kuhinje koja je do savršenstva dovela pripremanje pirinča. Tajna paelje, kao i drugih jela sa pirinčem iz Valensije je u teksturi pirinča posle kuvanja. Zrna su istovremeno rastresita, suva i sočna. Lepota spremanja paelje je upravo u tome sto za nju i nije potreban recepr, već razuzdanost vaše mašte i bogatstvo vašeg ukusa. U paelji slobodno mogu da se kombinuju svinjetina i dagnje, jagnjetina i jegulje, pasulj i škampi, praktično sve zamislive vrste mesa, povrća i ribe. Samo bez jedne stvari, po mišljenju Španaca, nema dobre paelje, a to je šafran.

Andaluzija se nalazi na krajnjem jugu Iberijskog poluostrva. Ova pokrajina je čuvena po jelima hispanomavarske tradicije, ali isto tako po svojim vinima. Ovo su najbolja vina Španije, i idu izvrsno uz andaluzijska jela, ali se svakako koriste i u pripremanju tih jela. Čuvena je u Španiji riba pržena u dubokoj masnoći iz Malage, Sevilje ili Korodbe. Već pripremljena se prodaje na ulici, na improvizovanim tezgama, i teško je zbog njenog bogatog ukusa poverovati da je samo posoljena i pržene u maslinovom ulju. A još čuvenije jelo od ribe, ili poznate dimljene andaluzijske šunke, je gaspaćo - hladna čorba od povrća, apsilutno najpopularnije špansko letnje jelo.

Što se tiče severozapadne Španije nemoguće je precizno odrediti specifičnosti i tipično jelo koje bi predstavilo celu regiju. U svakom slučaju u ovoj oblasti kuhinja obiluje najkvalitetnijom ribom i plodovima mora, losos je simbol Asurijasa, pastrmka Navare, a cela oblast je poznata po divljači posto su njeni pašnjaci zeleni tokom cele godine. Iz ovih krajeva potiče veliki beli pasulj alubijas, koji je ključni sastojak fabade.

Asturijus je Španiji poklonio fabadu, Ebro joj je dao jedan od najpoznatijih sosova ćilindrones, Baskija joj je dala čitav niz rafiniranih specijaliteta te ljubav prema hrani i kuhinji. Španci kažu da nema tog Baska koji sebe ne smatra ekspertom i za šporetom i za stolom, ali im priznaju i neke genijalno jednostavne kulinarske mastorije, kakva je, recimo, bakalo al pil-pil. ZANIMLJIVA ISTORIJA Osam vekova su Arapi držali veće ili manje delove španije (iz Granade su proterani 1492. godine), a osvojivši Španiju, Arapi su u jenom velikom naletu, svojom visoko razvijenom kulturom, osvojili naravno i špansku kuhinju. Doneli su joj brojne vrste mesa, aromatične začine iz Indije i Persije, pirinač i agrume, južno voće. Vekovima su Španci sve agrume zvali persijskim jabukama. Stvorili su u Španiji velike povrtnjake i voćnjake i do savršenstva doveli pripremanje voća i povrća. Pisto manćego je jedno od jela koje je nastalo pod uticajem mavarske kuhinje.

Sve je ovo lepo sto si napisao ali mislim da bi bilo veoma pozeljno i dobro za ovaj post da se otvore i recepti koje se tice Meksicke kuhinje sto bi zanimalo veoma i ostale koji ne znaju da kuvaju a voleli bi da probaju tu kuhinju koja je puna zacina i veoma dobrih ukusa .