Sastavi

Razumeju li nas roditelji dovoljno/Odnos dece i roditelja (rasprava)

Doba u kojem trenutno zivimo, doba adolescencije, sazrevanja na pshiholoshkom i fizichkom nivou, ali kulminantno i doba sukoba mishljenja i znatno pogorshanih odnosa sa autoritetima, najvishe roditeljima, dovodi do opshte zbrke; roditelji misle da nisu dovoljno dobri vaspitachi, a deca, pak, da ih niko ne razume, da nemaju podrshku.
Ako se direktno postavi pitanje:" Da li nas dovoljni dovoljno razumeju", kao i svaki pubertetlija odgovoricu odrichno. Smatram da roditelji vrlo chesto nisu svesni haosa koji se nalazi u nama i okolo nas, pa na neke dechje pogreshke deluju prestrogo. Sa druge strane, nisam ni za totalan drugarski odnos izmedju dece i roditelja niti za apsolutno povladjivanje i dopushtanje svakog hira deteta.Dete očekuje (makar podsvesno) autoritet i treba da ga ima. U ovom vremenu, chini mi se da sredine nema.. ili su roditelji previshe strogi ili su svojom preteranm i nerazumnom ljubavlju i popustljivoshcu daleko od zvanja ''dobrog roditelja''. Pre svega, na taj nachin sto svoga sina ili kcer ne vaspitavaju u skladu sa pravilima hriscanskog ponasanja, vec povladjuju strasnim sklonostima njihove prirode, dozvoljavaju im da se razviju u pravcu greha. Zadovoljavaju se svi moguci prohtevi dece; ona dobijaju sve vishe i vishe igrachaka, igara, razonode zabave. Takvo dete ne zna da se suzdrzava u svojim prohtevima, niti da bude skromno u svojim zeljama; ono zivi rukovodeci se jedinom zapovescu:'' Ja zelim ovo, ja hocu ono..."
I evo, odrasta takvo dete-prema onoj narodnoj poslovici, ''ocu-majci poruga, rodu plemenita sramota''. Takav chovek i kada odraste okruzuje sebe ''igrachkama'', razonodom i komforom; on ne ume da se odupre strastima i sve dublje tone u bezdan greha.
Dakle, moj konachan odgovor sadrzan je u pronalazenjem sredine izmedju ova dva nachina vaspitanja...sto, priznajem, nije lako....

a mi u visku slobodnog vremena mozemo pomoci... 18.10.2007.

*Prijateljstvo je rod koji se po dusi izabere*

U zivotu postoji mnogo stvari kroz koje ne mozemo prolaziti sami,a sve i da tih stvari postoji mnogo manje, lepse ih je proziveti s'nekim. Mnogo ljudi prodje kroz nas zivot, uzme sta im je potrebno, i odu, ali ostaju oni koji su tu zbog nas, a ne zbog sebe, oni koji daju a ne traze nista za uzvrat.

Ono sto sam ja naucila kroz zivot jeste da se prijateljstvo ne bira, ono biva ko zna zbog cega, kao i ljubav, a ljubav je valjda jedina stvar koja nema definiciju, koju ne treba objasnjavati i traziti joj razloge. Prijateljstvo,u stvari, znaci ljubav. Sve drugo moze da se prevari ali to ne moze! Sve drugo moze da se izmakne i ostane nedoreceno ali to ne moze jer zavisi od nas. Ne mogu da kazem : "Budi mi prijatelj!" ali mogu reci: "Bicu ti prijatelj!"
Prijatelj ne moze biti svako, i njih ne moze biti mnogo. Prijatelj ima mana i nije tu samo da sa tobom podeli dobro, vec je tu da kaze ono sto misli, da nas svojim kritikama natera da preispitamo neke odluke i uputi nas na pravi put, misleci i zeleci nam samo dobro i samo najbolje! Za prijatelja se vezujemo vremenom, on postaje deo nas, njegova razmisljanja su povezana s' nasim i osecamo sve sto i on oseca. On moze biti posve razlicit od nas samih, kako po izgledu tako i duhom, jer pravo prijateljstvo ne trpi predrasude. Prijateljstva nisu trajna ako jedna strana daje sebe, a druga se stedi. Moramo znati da cenimo svaki plemenit postupak, svako saosecanje sa nasim bolom, nasom tugom, svaki savet i toplu rec. Nikada se ne smemo zapitati zasto mi to cinimo,jer ako se preispitujemo onda to nije ono iskreno, iz srca. Tada prestajemo biti prijatelj! Danas su prijateljstva povrsna: tajne vise nisu tajne i skoro je isto da li je ispricala celom svetu ili samo jednoj osobi. Sve manje je zrtvovanja, zalaganja, darivanja drugima i za druge. Sve vise je ljudi koji zele da menjaju ljude, a ne da ih prihvataju onakvim kakvim jesu.

Ja sebe smatram srecnom, jer imam prijatelja kog nisam birala valjda su se duse same privukle. Dovoljno mi je da znam da bih joj se uvek nasla i u dobru, i u zlu a srce mi je jos ispunjenije kada znam da je ona za mene vec mnogo ucinila i da me prihvata ovakvu kakva jesam. Hvala prijatelju

Sva moja ljubav pod ovim Suncem*

Dok smo mladi, sanjamo o tome da volimo i budemo voljeni. Zelimo da ostvarimo sve zelje odmah, i ne pomisljajuci na odricanja i zrtve. U vecini slucajeva, nekim cudom, uspevamo u tome. Osecamo se kao da imamo krila, osecamo se uspesno, zadovoljno, ispunjeno.

U mladosti covek voli ludo, bezrezervno, celim svojim bicem u zelji da oseti i dozivi pravu ljubav. Cesto zbog te predanosti biva povredjen, i ne moze da se izbori s' tim u prvi mah. Ali posle svakog pada licnost postaje jaca, snaznija i spremna za nove polete. Ljubav je zaista sila koja pokrece svest! Ona se oseca svuda: kada pogledam zaljubljene ovih dana, na minus deset u setnji, dok posmatram baku kako simpaticno grdi deku u prodavnici, do onda kada gladna kao vuk dodjem kuci a mama me doceka sa osmehom i sto je vaznije toplom vecerom. Volim da osetim ljubav u svojoj blizini. Ona me ispunjava, ljude cinim srecnim cak i onda kada je povrsna, platonska. Postoje razlicite vrste ljubavi: prema otadzbini, prijateljima, roditeljima, simpatije prema nekom decku/devojci...Sve su razlicite,a tako iste. Bude u nama uvek pozitivna osecanja, cine nas srecnim i ispunjenim. Najbolja stvar kod ljubavi je to sto mogu da volim sve te ljude od jednom, u meni ima dovoljno ljubavi za sve, ne moram da biram. To osecanje ne opterecuje vec u nama radja polet, daje nam moc da prastamo. Kada volimo, nebo je plavlje, Sunce lepse sija...cula su nam izostrenija svaki miris osecamo jace, dodir dublje. Pronalazimo inspiraciju za nove pohode, vise cenimo sebe, imamo vere, nadamo se. Lice nam krasi biser ljudske duse - osmeh, kada covek voli na njemu se to vidi. Pa cak i tako-zvani ljubavni jadi su slatki, izmame osmehe razumevanja, a kod starijih uzdah prisecanja na dane prvih ljubavi. Ljubav izgradjuje coveka, radja ili gusi u njemu ambiciju, stvara impresiju o zivotu.

Ljubav je Bogom dana. Volite jako, duboko, iskreno i bez predrasuda! Samo tako cete osetiti potpunu car ljubavi!

Ovako ja nemam nista na tu temu///..malo sam trazila i evo.....


Ne smatram sebe lepom a one koje smatram lepim su puno puta dokazali da nemaju dusu.Bili su i bice prazni poput prazne caure,a lepota ce ih kad tad napustiti,jer leptiri odlaze cim im se osuse krila.

Imam dosta poznanica koje se zabavljaju sa tipovima godina moga oca.Lepe su,mlade i zarad njihovog novca,krpica,"ludih" provoda po diskotekama podaju i prodaju svoja tela.Tu ljubavi nema,a ljubav je bozanska lepota koja se uzvraca ljubavlju.One su lepe,mlade ali glupe.Zasto?Zato sto ce posle izvesnog vremena doci neka lepsa i mladja,a one nece uvek biti tako mlade i tako lepe.

Decaci su na dobitku,mada vecina njih tako ne misli.Da bi smuvali,odvojili dobro parce oni moraju da uce,zavrse skolu,nadju dobar,dobro placeni posao,da bi kad zadju u tridesete,cetrdesete setali ono o cemu danas mastaju.Ako danas zapnu,ma kako izgledali oni ce uspeti.

Ostajemo jos mi!Vecina nas rano prestane da masta o dvorcu,princu,kocijama.Realno gleda na sve i zna da se u dobrom pakovanju krije pokvarena roba,a za dobru robu nije vazno pakovanje.

Danasnje lepotice i njihovi bogatasi zivece i zive u strahu da ne izgube ono sto imaju.Zar mogu,onda uzivati u lepoti?Jedni ce je izgubiti zbog godina a drugi zbog nedostatka para.Mi uzivamo u nasij lepoti,jer smo lepi sa parama i bez njih,nasa unutrasnja lepota isplivava na povrsinu.


Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda.
Jovan Ducic

2.sastav
Lepota je vidljiva ali nedostizna i nezadrziva Putevi lepote su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutak,ali svaki je poseban i neponovljiv.Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Svi smo mi dospeli u ovozemaljusku bastu koja se zove zivot.Staze kojima hodamo su različite,preplicu se i razilaze,mi tecemo kao vreme,radujemo se smejemo,patimo,bolujemo i sto je najvaznije...Volimo...Krstarim mislima po bespucu vecem od svemir i ljudskog uma trazeci nesto sto mi pripada,nesto sto sam izgubila,ko zna gde i ko zna kada.Skoro je nemoguce pronaci tako malo ali tako vazno-kao magnet privlacno u ovom ambisu snova i neispitanih zelja.Nikada se jednom prezivljeni trenutak nece ponoviti i zato treba biti odlucan u svakom trnutku tokom svog celog,kratkog i nesavrsenog zivota,zudeti i ceznuti za lepim i neuhvatljivim.Razliciti pojmovi, isprepleteni i stavljeni u cenar jedne neraskidive opne.Oni su deo naseg zivota.Nekad ni sama nisam sigurna sta je san a sta su moja razmisljanja...Sanjam da letim daleko,do zenice Sunca i tada vidim sve.Razmisljam o nebu,oblaku, zvezdama,ljubavi, smehu, o velikom i malom...A tek onda shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze.Mogu ali samo na tren.U san.Onda gledam u nebo,gledam u zvezde,u Mesec.Ovaj trenutak je stvarnost,zar ne...?Gledam ispred sebe cvrsto resena da i budna sanjam.Sve one iste i lepe stvari.Uprkos svim preprekama jurim hitro dalje u nadi da cu dotaci nedostizno.Jurim za lepotom,za najrumenijim ruzicama,za najsjajnijim suncem,najbeljim snegom,najispunjenijim snom, za slavom...Posedovati tu lepotu znaci biti dostojan i osvoiti je,biti odabran,pocastvovan.Danas je sve leprsavo i lepo,ususkani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva,a sutra...Šok...Ugledamo onu stranu stvarnosti,onu stranu zivota koju juce nismo poznvali,svi lepi trenutci ispare a u nama ostane jedino osecaj gorcine,usamljenosti i neobjasnjive tuge... Evo,cekam zoru,cekam novo radjanje Sunca kao da je prvi put.Ja cu ga docekati sa osmehom na licu.Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem.Sutra moj zivot kao da ponovo pocinje.

Čovek kada šeta šumom noću ne vidi ništa.... ni mesec ni zvezde, ni stabla ni životnije... misli da je sam i vidi samo tamu. I kada dođe na kraj šume, pred liticu vidi samo ponor i nema ideju kako i gde ići dalje. I kada iz mraka izađu neki ljudi koji mu pruže ruku i kažu da nije sam, čovek shvati da ne luta sam šumom, da nije sam u tami.
Kada voliš nekoga daruješ mu srce. I to srce nikada ne možeš dobiti nazad. Ono zauviek ostane kod toga nekoga, ponekad stoji, spremljeno u ormaru za bolje dane, ponekad se slomi. Kada ga daruješ, ne pitaš šta će ta osoba učiniti sa njim. Znaš samo da kada se udaljiš od svog srca osjećaš teskobu i tugu. I kada daruješ to srce, kada je kod nekoga i kada mu ne možeš blizu, tada dođe vrijeme da ti naraste novo srce. Ne isto, slično ali ipak drugačije. I kada to srce naraste, kada sazrije i popuni prazninu u kojoj je stajalo ono staro srce, tada dođe vrijeme da daruješ novo srce. I to srce nije isto kao ono staro, nove ljude voliš na novi način... ni lošiji ni bolji, jednostavno drugačiji. Nije moguće zamijeniti nikoga i ništa, moguće je samo preuzeti nečije funkcije, obavljati isti posao... cini se isto, ali nije. Jer srce je jedinstveno, ljubav je jedinstvena. Pomalo posebna i pomalo drugačija.
Zaljubiti se je lako, ali je teško dati srce.... naročito neko novo, neko koje je ponovno naraslo... koje je zamijenilo ono staro... preboljeno srce. Da srce brže raste, bilo bi ga jednostavnije dati... da tako lako ne puca i da se može vratiti... bilo bi puno jednostavnije. Ali ne može.
I onda, ponekad nisi siguran... nisi siguran kome dati srce. Nisi siguran da li ga dati... nisi siguran da li ćeš opet morati čekati da naraste. I u ništa nisi siguran... ali to je tako... i ne moraš bit siguran.
Za neke stvari se isplati riskirati... darovati srce i ne misliti ni o čemu... ne Nadati se dobrom, ne strepiti od lošeg... samo se prepustiti valovima života. Vreme će pokazati koliko su naše odluke pametne, ali to je to... to su naše odluke, to je naše srce i kada ga odlučite darivati... samo je na vama kome ćete svoje srce dati.
Ljubav je teška karta u igri života, a srce nas vodi i pokazuje nam pravi put. Lako se lomi, sporo raste, ali onaj tko ga dobije može se zaista osećati srecnim. Najveći je dar kad nekom pokloniš svoje srce.

Dok sam se vracala s' letovanja nazad kuci, znala sam da je u moj grad vec zakoracila ona mracna jesen, i jednostavno deo mene je zeleo da se vise nikada ne vratim. Ali sta je tu je, moramo da se vratimo svojim obavezama, navikama, radu.
Jutro je,budim se, al' u Priboju; i posle mesec dana ponovo sam u svom krevetu na koji nikako da se naviknem. Sunce se stidljivo probija kroz zavesu,kao da i ono govori da ne voli jesen. Sve je uobicajeno za ovo doba godine, tiho.

Posle odredjenog vremena otisla sam da prosetam gradom. Bilo je suvo i pomalo hladno vreme. Nisam sigurna koliko dugo sam setala, onako izmorena od same sebe i od jesenje tmurnosti sela sam na klupu pored reke. Ona je bila u svojoj punoj snazi, mutna, brza i silna. Sada je njeno vreme, ona je sada najbucnija i najmocnija. Pored mene prolaze zaljubljeniparovi,koji su bez obzira na vreme srecni, nasmejanji sa prepoznatljivim sjajem u ocima koji samo ljubav moze da stvori. Magla grli okolna brda i ceo prizor deluje tako nestvarno. Grad kao da se odmara od leta, Sunca i vrucine i sada pocinje vreme harmonije, mira i tisine. Svi se polako zatvaraju u porodicni krug, u toplinu svojih domova, u prijatnu atmosferu stvorenu ljubavlju ukucana i svi prkosimo hladnoci. Sedimo u svojim domovima i punimo srce. To je moj Priboj! Kao sto u malim domovima ima najvise ljubavi,tako u malim gradovima ima najvise harmonije,koju po svemu sudeci donosi jesen.

Mozda je jesen tmurna, siva, hladna, ali za moj grad ona znachi ljubav, toplinu, trajnost. A sta ima lepse od ljubavi, pa makar to znacilo mokre ulice, hladnocu i maglu?!

Lezim pod mesecinom,a pod rukama osecam knjigu. Polako prelazim ocima preko redova, ne zeleci kraj.Da li je moguce da reci ponekad mogu da izraze sve? Da li je moguce da jedna knjiga moze da odlikuje ceo tvoj zivot? Svaka rec se krije u jednom posebnom lavirintu tajni i to svaki dobar pisac poznaje. Od onoga sto nije bilo i sto nikad nece biti prave vesti pisci najlepse price o onome sto jeste. Ljubav. Za ljubav nije potreban razlog. Ljubav je nesto sto coveku moze da se desi, ljubav se ne desava stalno. Ali kada se desi onda srce lupa u grudima.Citajuci knjigu osecam neku beskrajnu radost, jer znam da ce ta lepa ljubavna prica da se zavrsi da happy end-om. Znam da ce ona osetiti blagi dodir njegovih usana.Znam da ce im se pogledi naglo susresti, da ce oboje osecati jedno predivno osecanje-LJUBAV. Ali isto tako znam da u stvarnom zivotu nije tako.Znam da u svakom trenutku naseg zivota postoje izvesne stvari koje bi mogle da se dogode,ali im jednostavno nije sudjeno da se dogode. Nije sve tako savrseno. Nece uvek doci princ na belom konju,i neces uvek biti sa onim koga volis.Ponekad u ovom svetu sudbina je jaca od ljubavi, ponekad previse tuge i boli zakucaju na nasa vrata.Jer sto ne boli-to nije zivot, sto ne prolazi-to nije sreca.Reci koje koristi pisac kad izrazava tugu, u svakoj toj bolnoj reci budi se nada da osecamo jos minut ciste radosti. Zar se ponekad ne zapitate koja je to rec koja vam pomaze da opstanete? Koja je to rec koju pisci iskoriscavaju za izrazavanje jednog osecanja?Rec....NADA.Ona pomaze da se snadjemo u sarenom spletu misli i osecanja.Daje nam snagu da se borimo kroz zivot i da nastavimo dalje kad god nam lose krene.I dalje prelazim preko redova ljubavnog romana i osecam kako mi knjiga prijateljski pomaze da se snadjem. Osecam kako daje krila mom umu i srcu,osecanje ljubavi prema svetu, prema coveku, prema strasti. Osecam piscevu istinsku strast dok ovo citam.I tada se setim jednog poucnog stiha:,,Ko nosi u sebi veliku istinsku strast,taj je nesrecan i mucen vise nego stotina drugih ljudi zajedno,ali je postedjen od mnogih sitnih briga i nedaca koje muce vecinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana."Zato,ljudi, budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost,i kada god,za to nalazite snage u sebi,jer trenuci ciste radosti vrede vise nego citavih meseci naseg zivota.

Hladno je… Zima je… Vetar duva,ali sve je to samo u mome srcu. Posmatram te svojim ocima i pratim svaki tvoj nezni pokret. Stojis tu kraj mene. Rasirene ruke sam ispruzio ka tebi u pokusaju da uhvatim tvoje glatke rucice koje su bivale sve dalje i dalje. Vetar kao da te u svome viru zloga odvlaci od mene. Sve mi manje pruzas nadu za zivotom i nadu da cu uhvatiti te tvoje rucice. Gle! Iznenada ih opet osecam u svojim rukama. Osecam kako te moji prsti opet maze po saci. Ti opet,kao i ja toplo uzdises ne obazirujuci se na hladnocu koja nas okruzuje. Opet tako divni trenuci srece kada smo zajedno,kada smo jedno. Ali ja te samo osecam… Dok te mazim oci su mi zatvorene i zivim u svome svetu u kome je sve prelepo,gde ti se nemoze naci ni jedna jedina mana,u svetu u kome smo mi vecno zajedno,svetu koji ispunjava sve zelje! Odjednom osetih kako su moje ruke opet prazne,nema tvojih da mi ih ugreju ,opet me obuzima hladnoca,opet je zima nadvladala moja osecanja svojom hladnocom. Da, ja sam otvorio oci i opet gledam kako te nema,kako odlazis u tmini ovoga prokletog sveta. Vratio sam se u stvarnost u kojoj ja nista ne odlucujem u kojoj sam ja samo sitnica, ali sitnica koja se toliko ispoljava svojom ljubavlju prema tebi,ljubav koja nemoze biti uzvracena. Uvek sam patio i paticu sto se budim i sto ne mogu vecito ostati u svome svetu snova,svetu lepih uspomena na tebe!!!

Хладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворити врата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малог замрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се по просторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијек стајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као и на друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике и каучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме за спремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло да почне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник није био прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто био поспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика је прорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи које сам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацила на двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајући се сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој. За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ и мјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дуго памтити.

Kazu,prolece je najlepshe godishnje doba. U prolece nastaju zivoti,sve se radja i cveta. A zapravo i jeste najlepshe...
Dani su topliji i Sunce se osmehuje dok nam pruza svoje zlatnozute zrake. Nebo je vedro uz koji beli oblachak,a kisha je topla i blaga. Ptice se vracaju i divno je ponovo se probuditi uz njihovi pesmu.Livade su ponovo sharene...To more cveca se shareni od maslachka,ljubichice do raznih trava i zbunja. Pchele slecu sa cveta na cvet,mravi ponovo vredno rade i nishta vishe nije kao zimi. Zivot se ponovo vraca! U shumama se probijaju sunchevi zraci kroz josh uvek ogolele grane i dopiru do biljaka prolecnica koje zameljuju pokrivach od lishca shto tu stoji josh od jeseni. Drvece polako oblachi svoje raskoshne zelene haljine ili cveta i opija me svojim mirisom. Deca se igraju napolju,ljudi sredjuju dvorishta a ja napokon mogu vishe vremena da provedem u prirodi. Dovoljno je da posmatram prirodu kroz prozor i da budem srecna. A kako da ne budem srecna? Hladni dani su napokon otishli a sa njima i moje loshe raspolozenje!
Sedim ispod drveta,slusham zujanje pchela i osetim blag povetarac na mom licu. Uzivam u ovom trenutku i znam da volim prolece!

Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.

Sad sam tu...I neznam zasto bas na ovo mesto...Mozda jer tu prvi pat si mi ukrao srce kad si mi rekao Volim te.Cudi me,kao nisam primetila tvoj lazan sjaj u oci,ili mozda nisam htela uopce da primetim.Kao da smirim ovu opsesiju?Kao da sebi objasnim da je ovo kraj?Ponekad te gledam i u snu,ali uvek kad te dodirnem probudim se...Zivot je kao lopta...Zar se nesecas,pre neki dan podario si mi ruzu,sunce je sijalo u moju kosu,a danas nebo place,bas kao i moja dusa.Tako mi je lakse,jer bar nebo razume moju bol...Osecam strasnu bol u grudima,kad se setim onog dana kad si mi rekao da zasluzujem nesto bolje od tebe...Tada sam shvatila da nije tacno da covek uvek zeli najbolje za sebe...Sad gledam u nebo,i pitam bez glas STA JE OSTALO OD NAS?
Nisam dobila odgovor,ali sam sigurna da jedino sta je ostalo od nas je samo ruza koja je uvenula,i ova bol koja uvek ostace u mojim grudima...

Strasna vrucina!Nigde cvrkuta pticice,nigde daska vetra.U mom kraju to se cesto dogadja leti.
Na drvecu,lisce je vec suvo,kao da je jesen! trava moli za milost,za malo kisice,za malo svezeg vazduha.Na livadama,ulicama,trotoarima nigde zive duse.Svi su se posakrivali u kuce i sklonista.Cak se i klasje zita ukrutilo,ne mrda. Sunce przi kao u pecnici,kao u samom paklu,kao da zemlja otvorila i propala u pakao.
Najednom,tracak nade se pojavi.Nad zemljom se nadvijao crni oblak.Svima se vratio osmeh na lica.Poce lagana kisica.Zivotinjice izadjose da se osveze.Vrapcici skakutase po ulici,ptice su plesale svoj ples na nebu,macke i psi su se druzili.Sve je bilo veselo.
Ali,ta kisica,taj tracak nade u toj vrucini,se pretvorio u najgori kosmar ikad.Iz oblacka napravi se dva,iz dva cetiri.Oblaci crni prekrise nebo.Poce padati jaka kisa,kakvu niko u tom gradu video nije.Dunu sila vjetar i drveca se povijahu sve do zemlje.Poce grad.Ljudi koji su do malopre bili veseli zbog kisice sada su se opet posakrivali u svoje kuce,plaseci se strasne oluje.Oluja je bivala sve jaca i jaca.Drvece je letelo,crepovi kuca i delovi fasade su se vukli po ulicama.Blokiran je saobracaj.
Konacno,i taj kosmar prodje.Sveje delovalo kao ruzan san,a posledice su bile katastrofalne.Sve,apsolutno sve kuce su bile unistene,park je izgledao kao Sahara,a same ulice opustosene.Sve je izgledalo tako tuzno.Ljudi su plakali prepustajuci se nemilosrdnoj sudbini.Mnogi su ostali bez domova.
I tako se,od same jedne zelje za malom,slabasnom kisicom,sve pretvorilo u najgoru nocnu moru.To je dokaz da ponekad dobijemo mnogo vise nego sto zaista zelimo,i sto nam moze doneti velike posledice.

Svuda je tisina,sve je tako tiho,tako carobno.
Priroda je obukla svoju najlepsu haljinu koja neprestano zraci bojama koje svako zivo bice voli-bojama jeseni.Cela priroda je potopljena veselim bojama zlatnog Sunca.Taj carobni prizor ogleda se u mojim ocima.Priroda je ukrasena senkama visokog drveca,leptirima,raznim sitnim stvorenjima,Suncem....Suncem koje se nalazi medju oblacima, i pticama,na ostrom plavom horizontu.U tom plavom prostranstvu oseca se nepoznati miris.Reka u kojoj se niko ke kupa sluzi kao ogledalo za mlado sunce.Osecam kao da mogu da ga dodirnem.Kao da mogu da spojim ono sto je daleko.Sve veca tisina.Tisina u kojoj se cuje sve veci uzdah. Stojim pred tom galerijom prelepih slika i unosim se u neki novi svet.
Stojim u mestu kao omadjijana i obuzima me to osecanje radosti.

Čovek je rođen da voli i da radi. Ako malo dublje promislite rad iz prinude svakog užasava, tako da je istinski rad samo onaj koji se voli. Zato, čovek je rođen da voli i da radi ali samo posao koji voli. Zbog toga možemo reći, čovek je rođen samo da voli. Ali u životu mnogi ne uživaju u ljubavi. Zašto je to skoro neumitno pravilo, kada bi trebalo da je ljubav supstanca života? Odgovor leži u saznanju da mnogi ljudi odrastaju sa pogrešnom orijentacijom kako voditi autentičan život. Skoro niko ne ide u život sa namerom da izrazi strpljenje, pokaže naklonost, manifestuje služenje, a da ne zahteva nadoknadu svojih ulaganja. Drugim rečima, svi zahtevaju da budu voljeni, a retko ko se zapita da li i koliko istinski voli. Davno je rečeno da je pamet najpravednije raspoređena vrednost u životu. Svako za sebe misli da je ima dovoljno. Nasuprot tako shvaćenoj pravednosti, moglo bi se reći da je sebičnost najnepravednije raspoređena osobina među ljudima. Svako misli da se odlikuje sa baš malo sebičnosti, dok su oni drugi grozno sebični. Na žalost, za razliku od pameti koja je zaista neproporcionalno raspoređena među ljudima, sebičnost ili egoizam je stvarno najpravednije raspoređen ljudski kvalitet u životu. Tu vlada hiperinflacija. Mi volimo samo ono što polira ili glača naš ego. Valjda je to zakonitost života. Ne možemo doći do ljubavi , razumevanja i skladnih odnosa sa drugima dok nas ne zaboli naše Ja

Danas, Kad Pogledam Iza Sebe Shvatam Da Nista Nije Vecno, Iskreno. . To Mogu Reci Iz Sopstvenog Iskustva. , Jer Sam Ja Volela Iskreno I To Mi Je Tek Sada Shvatam Donelo Mnogo Suza I Neprospavanih Noci. Previse Sam Verovala Ljudima, Misleci Da Mi Svi Zele Dobro. Kad Bi Se Razocarala U Nekog Opet Bih Nalazila Krivnju U Sebi, Jednostavno Bila Sam Cak I Previse Iskrena I Neiskvarena. . , Sve Dok Nisam Dozivela I Osetila Pravu Bol. Ta Bol Za Mene Je Bila Nesto Sto Me Je Promenilo Iz Korena I Ucinilo Potpuno Drugom Osobom, Koja Vise Ne Mari Nizasta. . Nekad Se Pitam Sta Sam Ja To Zgresila, Pa Sam To Dozivela. . , Ali Odgovora Nema To Znam. Sve Ono Lepo O Cemu Sam Sanjala, Zasta Sam Zivela, U Sta Sam Verovala, Drugi Si Mi Oduzeli, Ne Mareci Za Moj Bol, Moje Suze. Niko Nije Pitao Kako Mi Je, Kako Cu To Podneti, Svi Su Otisli, Ostavsi Me Da Patim . Ja Koja Sam Verovala U Ljubav, I Bila Joj Odana, Ostala Sam Sama, A Sve Zato Jer Sam I Previse Volela, Davajuci Sve, A Zauzvrat Ne Dobijajuci Nista, Pa Ni Rec 'izvini'. Sada Gledam Stvari Drugacije, Potpuno Sam Druga Osoba, Koja Je Zaboravila I Koja Vise I Ne Pamti Sta Je To Sreca, A Sve Zbog Ljudi U Koje Sam Bezgranicno Verovala I Koji Su Mi Predstavljali Sve. , E Bas Te Osobe Dovele Su Me Do Dna. Oduzeli Su Mi Ljubav Mog Zivota, A Predamnom Se Pretvarali I Ja Im Verovala. Puno Sam Se Razocarala , Da Sam Samim Tim I Izgubila Veru U Ljubav, U Ljude. To Je Tesko Reci, Ali Tako Je. . Ko Voli Iskreno A Nesrecno, Ko Veruje Ljudima A Razocara Se, Zna Kako Je To, I Moze Da Me Shvati. Danas, Svi Mare Za Sebe, I Ne Biraju Sredstva Da Dodju Do Neceg Sto Zele. Tesko Mi Je, Jer Sam To Osetila, Ja Koja Nikad Nikome Nisam Lose Pozelela A Ni Ucinila. . Nakon Svega Jedna Merlinova Pesma Kaze Sve ;

Sve Je Laz, Samo Pusta Laz, Sve Je Laz Osim Smrti. .

Ovde mozete postavljati sastave za nase najmladje ali i starije clanove kojima su sastavi potrebni......a oni kojima treba sastav na odredjenu temu ovde mogu zamoliti nase iskusnije clanove za pomoc......