Bonton

Šta je to bonton? Odgovor je suvišan: to su pravila lepog ponašanja u različitim situacijama svakodnevnog života. Ali čemu služi? Odgovor na ovo pitanje nije tako jednostavan kao što izgleda. Iako je očigledno da se treba ponašati na kulturan način, principi koji nas na to inspirišu vremenom se menjaju.

Prva knjiga napisana na ovu temu, autora monsinjor Delakaza, naučnika i crkvenog velikodostojnika iz 16. veka, imala je za zadatak da razgraniči različite društvene slojeve: oni u vrhu su morali da poštuju pravila lepog ponašanja, a ista ta pravila su osuđivala "prost narod" da ostane takav.

S vremenom se menjaju i sami propisi. U antičkom Rimu, na primer, običaj da se jede ispružen na niskim divanima bio je maksimum finoće. S padom Rimskog carstva takozvani "varvari" uveli su običaj obedovanja za stolom, kao što se čini i dan-danas: a to što su se njihovi ručkovi pretvarali u odvratno ždranje uz punu angažovanost ruku, kao što smo videli u stripovima o Asteriksu i Obeliksu, to je druga priča, ali su bez sumnje uneli primesu civilizovanosti.

U 16. veku, uprkos činjenici da su italijanski dvorovi predstavljali avangardu po običajima i lepim manirima, monsinjor Delakaza morao je da opominje svoje čitaoce - plemiće (pošto narod nije umeo da čita!) da ne obavljaju nuždu uza zid (i to unutrašnji!) svoje sopstvene ili tuđe kuće, niti da čačkaju zube za stolom nožem za rad ili odbranu od neprijatelja...

Nemojte misliti da su lepi maniri uvek bili prihvatani sa radošću. Setimo se na primer upotrebe viljuške: prvi su je koristili Tartari (stanovnici današnje Ukrajine i centralne i južne Rusije, tadašnji tzv. "varvari") još pre 1000. godine; tada otprilike stiže u Veneciju, a odatle na sve italijanske dvorove. 1500. godine prihvataju je na pariskom dvoru, a tek u 18. veku u Nemačkoj. Ali od samog pojavljivanja viljuške nije se štedelo na osudi i ironiji: nazivana je đavolskim instrumentom, ženskim priborom, smatrana je znakom dekadencije i tome slično.

Ova tema ne prestaje da izaziva interesovanje, i mnogo je knjiga već napisano o tome kako postati "savršen čovek": dobar vitez, dobar hrišćanin, dobar vladalac.... vrli i celoviti ljudi, koherentni u mišljenju i ponašanju. Naš cilj je mnogo skromniji: da se osetite prijatno u društvu, da Vaši maniri, Vaše ponašanje budu primećeni kao kulturni, elegantni, sa stilom, i da ne uznemiruju ili sablažnjavaju druge. Živeti sa drugima bez međusobnog uznemiravanja. A to je ono što se traži i dan-danas: niko od nas ne zna TAČNO šta to znači biti "savršen", ali svako ima bar neku ideju o tome kako se treba ponašati u različitim prilikama.

Nekada, kao i danas, lepi maniri služe da čovek bude lepo prihvaćen, a ne da se sam isključi iz društva, da ostvari zajednicu sa drugima a da ipak zadrži odgovarajuću distancu. I da pri tom obraćamo pažnju da ono novo i lepo što se pojavilo u poslednja četiri stoleća, kao na primer uvažavanje životinja, međuljudski odnosi vezani za nove tehnologije i manje stereotipan odnos između muškarca i žene - povoljniji po žene različitih godina.

Pozdravljanje onih koji Vas ne prepoznaju, i obratno


Malo je zbunjujuća situacija u kojoj Vas neko posmatra, kao da razmišlja, potom odvrati pogled i nastavi dalje. Očigledno je da Vas odnekud prepoznaje, ali se ne seća tačno; niti se seća Vašeg imena. Ili nije siguran o kome se radi.

U takvim slučajevima pokušajte da prevaziđete zbunjenost i da ipak pozdravite tu osobu: pozdrav će Vam možda biti uzvraćen sa iznenađenjem, a kratka razmena informacija uz smešak može Vam doneti objašnjenje. Ako Vam pozdrav ne bude uzvraćen, produžite dalje bez zastajkivanja: u svakom slučaju vi ste dali svoj doprinos razjašnjenju situacije.

Ako vi ne prepoznajete drugu osobu

Nije drugačija ni situacija u kojoj se Vi ne sećate tog lika. Ovaj put je zbunjenost obostrana: s jedne strane ubiste se od razmišljanja šta da učinite, a sa druge brzo razmišljate o tome kako da identifikujete tu osobu.

Najčešće se ne setite ko je, pa onda kao prisećajući se ipak pozdravite. Sada je na onom drugom da sumnja u sopstveno sećanje.

Međuljudski odnosi


Svi mi dolazimo u kontakt sa mnogo ljudi u toku godine, meseca, pa čak i u istom danu. Bilo da se radi o slučajnim susretima, profesionalnim, prijateljskim ili ljubavnim, za svaki postoje različiti načini ponašanja: izuzimajući najintimnije odnose (porodične, prijateljske, kolegijalne), gde su spontanost i iskrenost jedina pravila, u ostalim situacijama ponašanje treba da bude ljubazno i bez preteranog poveravanja, naročito u profesionalnim odnosima. Čak i u situacijama gde je dugogodišnje prijateljstvo ima svoju težinu, dobro je imati na umu poneki znak pažnje.

Valjda je nepotrebno podsećati na to da ne treba druge opterećivati sopstvenim glavoboljama, kao da je strašno nešto što samo nas pogađa; da se gosti ne dočekuju u papučama ili u neprikladnoj odeći; da je bolje na vreme shvatiti kada onaj drugi ne želi da sluša naše ispovesti, ili kada mišljenje izraženo s uverenjem da će naići na opšte odobravanje, zapravo i nije najbolje primljeno. A da ne govorimo o dobrosusedskim odnosima: prvo pravilo je da se međusobno ne uznemiravamo: ako su, na primer, Vaši susedi i Vaši dragi prijatelji, ne treba im banuti u kuću pod bilo kakvim izgovorom: privatnost je potrebna - svima.

Predstavljanje: Ime i prezime

Pre svega treba da nam je jasno da, ako se prvi put predstavljamo, to činimo radi upoznavanja; čak i ako smo sigurni da tu osobu nećemo nikada više videti, nije lepo promrmljati sopstveno ime na brzinu, pretvarajući se da će ovaj drugi da ga zapamti. Treba jasno izgovoriti (bez preteranih grimasa) sopstveno ime i prezime, bez dodavanja profesionalnih titula i tome slično, i sačekati da i sagovornik to isto učini.

Ako niste dobro čuli njegovo ime, sa osmehom ga zamoliti da ponovi: to je dobar način da pokažete kako Vam je stalo do tog susreta i do toga da upoznate Vašeg sagovornika koji će se sa svoje strane osetiti zaista počastvovan i zadovoljan što je naišao na osobu koja je zainteresovana za njega.

Predstavljanje: Stisak ruke

U trenutku pozdravljanja pri upoznavanju, stisak ruke će učiniti susret još srdačnijim. Stisak treba da je kratak ali ne užurban, poletan i snažan, ali nema potrebe da drugome zdrobimo kosti šake da bismo pokazali svoje simpatije: vi niste Švarceneger, a verovatno ni on ne lomi tuđe šake prilikom rukovanja.

Treba paziti da se ne ode u drugu krajnost, tj. "mlohav" stisak bez snage odbiće drugu osobu: utisak će biti upravo isti takav, zaista najgori mogući. Nije dobro ispružiti odmah ruku nekoj osobi višeg ranga po stručnosti, autoritetu ili nečem drugom: pustite da ona sama učini prvi korak i pokaže kako zaista želi da Vas upozna.

Predstavljanje: Šta reći?

Treba u potpunosti izbegavati i suviše formalne, stereotipne i rezervisane izraze tipa: "Poštovanje"!, "Počastvovan sam!", "Bilo mi je zadovoljstvo!"; umesto toga bolje je sagovornika pozdraviti sa: "Ćao!", "Zdravo!", "Dobar dan!" ili "Dobro veče!", u zavisnosti od osobe i trenutka. Dama, u prisustvu nekog muškarca može jednostavno odgovoriti pozdravom.

U slučaju predstavljanja prijatelja koji se između sebe ne poznaju (najbolje je upitati "Poznajete se?") kaže se samo ime i prezime svakoga, bez navođenja zvanja, i to se prvo predstave dame; u slučaju starijih osoba, međutim, može se navesti i zvanje.

Ako treba nekog uvesti na neko slavlje, pridošlica se ne predstavlja svakome od gostiju pojedinačno, već svima zajedno, ili ako je zaista puno ljudi, grupici po grupici; ovo je dužnost domaćice.

U slučaju da gosti sede, muškarac će uvek ustati da pozdravi novu osobu; žena će to učiniti samo u prisustvu starijih osoba.

Još dve vrlo važne stvari. Ako se upoznaju prijatelji sopstvene dece, treba izbegavati ortački stav ili zajednička iskustva ("I ja sam polagao taj ispit: kakva gnjavaža!") Odmah ćemo postati dosadno zamorni njima, a potom i sebi samima.

Na kraju, izbegavajte predstavljanje nekoga ako se ne sećate tačno njegovog imena: zainteresovani će ga svakako upoznati, ali Vama će biti prilepljena loša etiketa.

Konverzacija

Umetnost konverzacije, koja je nekada negovana sistematično i "naučnički", i danas ponovo osvaja teren zahvaljujući prirodnom rastu kontakata: učiniti da se neka osoba dobro oseća, upoznati je bolje preko dijaloga jeste još jedna sposobnost na kojoj svako od nas treba da poradi. Iz praktičnih razloga i iz istinskog zadovoljstva.

Pravila su brojna, ali se sva mogu sažeti u jednom stavu diskrecije, pažnje prema drugome, skromnosti i simpatije. Ne razmećite se nikad prijateljstvima ili rođačkim vezama iz visokih krugova: bilo da je to istina ili ne: ostavićete utisak da morate da ih navedete jer vi sami nemate ništa interesantno da ponudite.

Nemojte preterano koristiti strane reči, i to izgovarane s afektivnošću; već ste izazvali osećaj dosade i antipatije.

Ako budete izgledali rezervisano i kao da Vam je dosadno ono o čemu se priča sagovornik će pomisliti da je zapravo on taj koji Vam dosađuje.

Nemojte voditi glavnu reč u razgovoru, upuštajući se u duge monologe na bilo koju temu; suprotan stav, koji daje više rezultata i opušta, jeste postavljati sagovorniku pitanja i često ga podsticati na iznošenje svog mišljenja, ne prekidajući ga: u tom slučaju ćete možda nešto i naučiti; ako samo vi pričate, sigurno je da nećete.

Nemojte nikome protivrečiti napadno i agresivno, štaviše, ako Vas uhvate u kontradiktornosti, nemojte se i dalje izvlačiti i pričati bajke: umesto toga imate šansu da pokažete svoju inteligenciju ironičnom opaskom na svoj račun.

Ako od samog početka uvidite da postoji suštinsko neslaganje sa sagovornikom, bolje je krenuti od manje važnih stvari u kojima ste bliži, ili voditi razgovor ka definitivno lakšim temama. U slučaju da se u razgovor uključi više ljudi, uvek sačekajte pre nego što se umešate: ova situacija se može sjajno iskoristiti da se pokažete kao osoba koja ume da sasluša sagovornika i da izbegne nagle poteze i nepotrebnu diskusiju.




Jos nesto o konverzaciji

Danas, osoba koja ne prepričava stvari o kojima govore novine i televizija, naročito ako sagovornik nije u toku ili je u toku na jedan površan način, ostavlja nesumnjivo prijatan i neuobičajen efekat.

Isto tako, nije lepo opširno pričati o nekom filmu ako ga sagovornik još nije gledao, i iako ga nikada neće gledati. Treba uvek da budete u stanju da pređete na drugu temu čim kod drugoga primetite nezainteresovanost.

Nemojte prisiljavati nekog profesionalca da priča samo o svom poslu ili problemima vezanim za to ("Doktore, šta mi savetujete?"): ako priča sa Vama o temama nevezanim za struku, to je zato što želi da se odmori i govori o nečem drugom.

U globalu, ono što je bitno je da zadržite ležernost, ironiju, osećaj za šalu čak i u ozbiljnim razgovorima - treba dakle odustati od svih profesionalnih stavova, igranja uloge ili izdavanja naređenja jer nećete dobiti priliku i dozvolu za to na osnovu svoje diplome, već samo ako zaista imate pravo.

Nemojte se suviše približavati sagovorniku dok pričate s njim: na osnovu skučenog fizičkog i psihološkog prostora steći će utisak kako mu preti opasnost da ga zaguši nečije prisustvo.

Najzad, ne budite dosadni kao stenica i ne insistirajte na očigledno neverodostojnim pričama u koje svi veruju, kao što su npr. ozloglašene urbane legende (šest žena na jednog muškarca, beli aligatori u kanalizaciji Njujorka, starica koja stopira a onda nestane bez traga...). Konverzacija će vrlo brzo postati neozbiljna i čuće se sve više lupetanja; vreme koje ste protraćili nije zanemarljivo.

Osmeh

Osmeh nije rezervisan samo za posebne prilike, već on treba da ih stvori i u dobru i u zlu. Zbog toga pažljivo birajte vreme, način i ličnosti kojima ćete se smešiti: jer, iako je opšte mišljenje da osmeh uvek prija, treba izbegavati svaku krajnost, bilo u ozbiljnosti bilo u neozbiljnosti.
Onaj ko se nikada ne smeši može steći poštovanje i uvažavanje, ali teže simpatije (izuzetak je Baster Kiton, ali malo je profesionalnih komičara). Ponekad, u zavisnosti od ambijenta, "kiselo lice" će izazvati zaziranje i biti stalni predmet šale.
Onaj koji se stalno ili vrlo često smeši, svakako će pobuditi simpatije i vesele reakcije, ali upravo zbog toga rizikuje da ne bude shvaćen ozbiljno ili da bez sopstvene namere bude pogrešno shvaćen.



Osmeh za sve

Prvo pravilo je, dakle, da se ne smešite svima. Osmeh može biti odbrana ili vizitkarta, način da se izvučemo iz neprijatnih situacija, da započnemo odnos sa nekim ili da ga mirno završimo. Nemoguće je precizno navesti sve slučajeve: u životu svakog od nas postoje razni momenti za različite izraze lica.

Evo jedne ideje: upoznajte sopstveni osmeh; namestite se pred ogledalom, proučite različite izraze svog lica kada ste zadovoljni. Isto tako kada ste nezadovoljni: tako ćete saznati više o sebi samima, osetićete se sigurniji, manje ćete rizikovati da u pogrešnom trenutku napravite pogrešan izraz lica.

Zvanje po imenu, ličnom imenu ili nadimku

Nekada je bilo jasno: članovima porodice nije se persiralo, kao ni bližim rođacima koje smo često viđali i prijateljima, već smo ih zvali po imenu. Već nekim drugim rođacima obraćali smo se sa Vi, pa ni dedu nismo zvali po imenu.

Uglavnom, persiranje se vezivalo za profesionalne i javne titule, a ne za ime sagovornika.

Danas je, međutim, persiranje odvojeno od profesionalnih titula ili prezimena: prilično je rasprostranjeno da neki zaposleni zove po imenu svog pretpostavljenog ili mnogo starijeg kolegu, ali da mu se pritom obraća sa Vi. Ili da, makar u prvo vreme, verenici zovu po imenu roditelje svog partnera, persirajući im pri tome.

Ali ono što i dalje važi jeste sledeće: ti - znači poverenje, Vi - poštovanje. Ali u većini današnjih odnosa ljudi uspevaju da unesu poverenje i tamo gde postoji poštovanje i obrnuto. Ime se dakle pominje pažljivo, diskretno i promišljeno u zavisnosti od situacije, da li se radi o ličnom ili društvenom kontekstu.

Jedno je, međutim, vrlo važno: nikada nemojte odmah prelaziti na ti ili na lično ime. Osobu možete zvati po imenu kada ona da dozvolu za to, ili Vas odmah pozove da tako činite: svaka naša lična inicijativa može se loše protumačiti i postići suprotan efekat.

Poseban slučaj, ali delikatniji, jesu - nadimci: nemojte ih koristiti osim ako odnos nije intiman. Koristite nadimke samo kada ste sa nekim nasamo; a možete ih sami smisliti za voljenu osobu. A naročito u tom slučaju nemojte bisere bacati pred svinje: intimnost je prava dragocenost.

Slušanje sagovornika

Malo pričamo, malo slušamo: ovo bi trebalo da bude sasvim jasno, ali u realnosti je daleko od istine. Lako je naći ljude koji će satima da Vam pričaju o sebi, a mnogo je teže one koji su spremni da Vas satima slušaju.

Ovo nas navodi na dva razmišljanja: prvo, ne iskušavajte strpljenje onoga ko Vas sluša, jer to čini možda poslednji put, drugo, budite spremni da slušate drugoga.

Umeće slušanja podrazumeva mnogo toga: zadržati zevanje kada Vam se zeva; ne osvrtati se neprekidno oko sebe; truditi se maksimalno da ne upadamo u reč kada je u pitanju nešto važno, a ako želimo da se suprotstavimo, onda to učinimo delikatno. Ne preterujmo sa klimanjem glavom kako bismo pokazali da obraćamo pažnju, ne ubacujmo se svaki čas sa "Naravno!", "Imaš pravo!", "Tako je!"; to je pre dokaz da zapravo ne slušamo sagovornika i on će se zbuniti i iznervirati, a neće osetiti krivicu što stavlja Vaše strpljenje na probu.

Kraj razgovora

Iznad svega treba biti sposoban, da bismo sebe zaštitili (nema puno profesionalnih kategorija koje su plaćene samo za slušanje kao što su to sveštenici i psihoanalitičari), da prekinemo razgovor u pravom trenutku a da ne ostavimo utisak da nam je dosadno ili da smo umorni.

Prva stvar: ako pažljivo slušamo, svakako ćemo shvatiti kada govornik pravi pauze, makar bile male, da uzme dah ili da razdvoji različite teme - ovo je momenat da se ubacimo sa krajnjom odlučnošću.

Drugo: blagim glasom, ali malo višeg tona nego što je njegov, treba informisati logoreičnog da smo vrlo zainteresovani za ono što priča, ali i napomenuti da upravo sada nažalost imamo neodložne obaveze.

Treće i poslednje: odlučno ustanemo, smešeći se pri tom, pre nego što ovaj uspe da uzvrati i da nas zamoli da saslušamo samo još nešto, pa makar otrčali do kase i srdačno ponudili da platimo račun. I stvarno, možda treba platiti: pažnja našeg sagovornika će se preusmeriti i možda će i on staviti tačku na ovo mučenje.

Prirodno, postoji mogućnost da on predloži da Vas isprati donekle da bi završio svoju priču: i tu treba predvideti neki izlaz krenuvši u pravcu koji je nepovoljan za njega ili ubrzavši korak kako bismo obeshrabrili našeg sagovornika da ispriča svoju priču do kraja.

Pomalo je šteta to što slušanje sagovornika podrazumeva i uputstva za odbranu od gnjavatora: to je znak da vladaju usamljenost i loša komunikacija. Ali znati slušati je zaista jedna prefinjena, elegantna i socijalna osobina, makar kada se radi o inteligentnim razgovorima. Treba je negovati, bez bojazni da ćemo morati da ćutimo: štaviše, Vaše mišljenje će biti traženije, jer ste imali mogućnosti da čujete različite priče.
_________________

Kada smo u pravu i kada nismo

Nije nemoguće rešiti neku svađu, diskusiju i bilo kakva druga sporna pitanja na civilizovan i relativno brz način. Materija za koju se zalažete mora Vam biti jasna u svim aspektima kako biste znali da li ćete uspeti da dokažete da imate pravo, i ako jednom uspete, da li Vam to daje neku prednost.

U suštini, radi se o sledećem: dokle vredi ići? Bilo da se radi o prepirci na stepeništu ili nekom važnom poslovnom problemu, ne vredi braniti sopstveni stav po svaku cenu i iz jednog jedinog razloga - da bismo povredili protivnika.

Pored toga što će Vas proglasiti svadljivim i cepidlakom, sukob će Vam se kad tad obiti o glavu na razne načine, naročito u slučajevima kada ste svakako prisiljeni da komunicirate sa protivnikom (bilo na poslu, u komšiluku, u poslovnoj saradnji itd.): pre ili kasnije, vatra koja je tinjala ponovo će se pretvoriti u požar.

Ima mnogo primera za to i nepotrebno je navoditi sve vrste svađa koje se dešavaju između ljudi. Osnovna kultura nam nalaže da, izvan naših ličnih interesa, probleme treba rešavati bez niskih udaraca, uvreda, niskosti ili uzvraćanja. Neka svako ovo tumači prema sopstvenom iskustvu. Da ne pominjemo to da je, ako nismo u pravu, priznanje uvek znak velike inteligencije.

Osećaj za granicu:Igra i sport

Još jedan znak da imamo stila i da smo inteligentni jeste znati kada treba odustati od nekog stava, koji će, gledano dugoročno, postati poguban po atmosferu i Vas same. Ili kada neki stav ili neko naizgled prirodno ponašanje može izazvati nervozu kod drugih ljudi.

Igra i sport

Sport i igra su klasičan teren za ovakve situacije. Olimpijski duh ("Važno je učestvovati, a ne pobediti"), uprkos sve većem antagonizmu našeg vremena, čak i kada se radi o diletantima i amaterima, ovde nam je glavni reper. Iz njega proizilazi da svaki poraz treba doživeti filozofski i s mudrom spremnošću na osmeh: to što ste pobeđeni u fudbalu ili tenisu ne može ni na koji način ugroziti Vaše lično dostojanstvo.

Shodno tome, ako završavate utakmicu ili meč sa prednošću, nećete nadmoćno poniziti protivnika udvostručivši snagu da biste ga zgazili: jer šta time dobijate? Svakako famu jačeg, ali ona Vam neće ničemu služiti - ni u narednim utakmicama (ako ih bude) ni u Vašem društvenom životu. I kada dobijete utakmicu, nikome nije stalo da satima sluša priče o Vašim sportskim pobedama: teško da će Vam zbog toga platiti ili Vam se zahvaljivati.

Tokom sportskog susreta, izbegavajte da razmatrate svaki za Vas nepovoljan momenat ili svaku odluku sudija; mnogo više simpatija ćete steći ako ironično shvatite promašaje, očigledno pogrešne pokrete, "defaillances" (fr., promašaj, neuspeh, prim. prev.), pogrešne golove, pogotke izgubljene ni zbog čega. "Gospoda" na terenu se poznaju po ovakvim stvarima, a ne po najživopisnijim dresovima.

Gimnastička sala

U sportskom kontekstu, iako nevezana za neki određeni rezultat, nalazi se i gimnastička sala, kao jedno moderno i prijatno mesto za opuštanje i nova poznanstva. Ali može i bez poznanstava: dovoljno je da se predstavimo kao neko ko zna sve, čak i više od instruktora, da pokazujemo novajlijama (i novim devojkama koje već znaju da se moraju susresti sa nekoliko uobraženih bildera) najbolje vežbe za svaki i najmanji mišić, da delimo gomilu saveta čak i o načinu ishrane, pušenju, gimnastici kod kuće, da pokušavamo i van sale da ubeđujemo svakog poznanika o neophodnosti da neguje sopstveno telo.

Osećaj za granicu:Karte i ostale društvene igre


I dalje smo kod igara, ali onih koje ne zahtevaju fizički napor kao što su društvene igre, počevši od karata, pa sve do šaha i dame, monopola i tome slično.

U svim ovim slučajevima, a to naročito važi za karte, važno je učestvovati u igri diskretno i neostrašćeno: bez nestrpljivog uzdisanja, psovanja, pravdanja sopstvenih poraza i kritičnih situacija izgovorima da nam sreća nije naklonjena. Nikakvo božanstvo ne određuje kakve ćete karte dobiti, i što se tiče igre, odluke i glupi potezi su samo Vaši.

Obzir prema drugim igračima (koji učestvuju u igri da bi se zabavili) podrazumeva da ne čekamo pola sata pre svakog poteza, pretvarajući se da razvijamo ko zna kakvu tajnu strategiju, ili praveći se da ćemo baciti kartu, pa je vratimo nazad. Ove situacije bi razbesnele i sveca, a kamoli obične ljude. Isto važi i za šah i damu: vraćanje nije dozvoljeno kada jednom povučemo potez.

Određivanje vremena do kojeg će se igrati karte jedan je od načina da poštujemo san i umor drugih, makar se mi sami ne osećali tako niti imali takvih problema. Da objasnimo: čak i ako patite od nesanice ili narednog dana možete duže da odspavate, dobro je "zatvoriti radnju" u pristojne sate. Setimo se Pepeljuge, koja je napuštala bal u ponoć, ili da budemo precizniji, večera se obično završava pola sata nakon kafe i pića. Na taj način će Vas ponovo pozvati.

Osećaj za granicu:U automobilu

Ako putujete automobilom i Vi ste za volanom, tj. apsolutni ste gospodar situacije, nemojte prisiljavati druge putnike (pa ni sebe samog) na iscrpljujući "usiljeni marš" od više stotina kilometara odjednom. Treba da razumete da ponekad, ako su saputnici umorni i žedni, treba napraviti malu pauzu. Ili makar usporiti vožnju.

I još nešto, kada smo u automobilu, ili čak kod kuće: jačinu tona muzičkih aparata ili televizora treba podešavati prema prisutnima. Nemojte nikada nikoga prisiljavati da satima sluša muziku koja se možda samo Vama sviđa, i to pojačavši zvučnike kao da ste na koncertu ili stadionu. Možete samo upitati da li im smeta ako to učinite.

Osećaj za granicu:Na izložbama i prezentacijama

Ne morate prisustvovati baš svakoj javnoj manifestaciji, bilo da se radi o izložbi slika ili skulptura, predstavljanju knjige, konferenciji za štampu o nekom filmu.

Ovo ne važi za slučaj kada u tim manifestacijama učestvuje neki Vaš prijatelj ili poznanik; ako ste homoseksualno opredeljeni - nemojte se uporno udvarati onima koji nisu "gej", nagoveštavajući bog-zna-kakva zadovoljstva koja oni nisu spoznali zahvaljujući potiskivanju u detinjstvu; nemojte naglašavati svoj uspeh na profesionalnom polju; isto tako, nemojte snobovski umanjivati sopstvenu efikasnost.

koristiti ga uvijek)