LinkBack URL
About LinkBacks
POTVRDA VREMENSKOG IZLETA
U leto 1912. godine iz Londona za Glazgov jurio je ekspresni voz. U jednom kupeu sedeli su policijski inspektor Skotland Jarda i jedna mlada medicinska sestra. Neočekivano, uz strašan krik, na sedištu pored prozora pojavio se čovek zrelih godina. Duga kosa bila mu je upletena u viticu, na starinskim cipelama bile su velike kopče, a trougli šešir na glavi. U jednoj ruci držao je veliki bič, a u drugoj nagrizen komad hleba. Bio je unezveren i prestravljen dok su ga inspektor i devojka iznenađeno posmatrali. Stali su ga smirivati, pitali ga ko je i odkuda je. Čovek je, ridajući od plača, odgovorio da se zove Pol Drejk, da je kočijaš iz Četnema i da ne shvata gde je to došao i kako! U želji da ga smiri, inspektor je otvorio prozor i predložio čoveku da pogleda napolje. Voz se u tom trenutku nalazio u polukrugu, tako da se odlično video ceo - od lokomotive do zadnjeg vagona. Tek je to prepalo jadnog čoveka, pa je pokušao da skoči kroz prozor. Inspektor, zabrinut za njegov život, požurio je po konduktera. Ali, kada su se obojica vratili u kupe, neznanac je bio isčezao. Na sedištu su ostali samo njegov bič i trougli šešir. Medicinska sestra bila je u dubokoj nesvesti. Oba čoveka pogledala su kroz prozor. Nasip se nadaleko odlično video, ali na njemu ničega nije bilo.
Inspektor je, razumljivo, započeo istraživanje. Za bič i šešir etnografi su tvrdili da potiče iz polovine XVIII veka. Dalja ispitivanja potvrdila su da ta železnička pruga prolazi kroz taj kraj gde se još početkom XIX veka nalazio zaselak Četnem. Pastor mesne parohije pronašao je u arhivi knjigu sa imenima umrlih 150 godina unazad. Tu je bilo ne samo ima kočijaša, već je na marginama bila napisana i primedba tadašnjeg paroha koja se odnosila na Drejka i u kojoj je opisano kako je on, već u zrelim godinama, proživeo neverovatan događaj. Dok se noću vraćao kući, video je neočekivano 'đavolski ekipaž, ogroman, dugačak kao zmija, koji se pušio od ognja i dima'. Zatim se Drejk, ni sam ne znajući kako, obreo u tom čudovištu. Tu je zatekao ljude u nepoznatoj odeći, 'same đavolove sluge'. nasmrt preplašeni Drejk pomoli se Gospodu i odjednom se našao u jendeku pored puta! Dovukavši se nekako do kuće, saznao je da je sat pre toga žitelj iz susednog sela doveo njegove konje koje je našao desetak kilometara od Drejkove kuće. Od tada Drejka je 'napustio zdrav razum i smisao rasuđivanja'. Stalno je pripovedao o đavolskim karucama i uzrujavao se što mu niko ne veruje...
A, njegov trougli šešir i do dan danas se čuva u mesnom muzeju, dok je bič, nažalost, nestao.
SLUČAJ U VERSAJU
Ovaj događaj je zapisan u starim arhivam Oksforda i odigrao se u Versaju 10 augusta 1901. godine. Glavni akteri su dve engleske učiteljice, veoma ozbiljne osobe, Elinor Džordan i Šarlota Meberli. Kada su dve radoznale engleskinje ušle u Versajski park i došetale do jednog zelenog proplanka, najednom su počele da osećaju kako se oko njih sve menja. Do njih je dopirao veoma žučan žagor, čitav ambijent oko njih poprimao je neki drugačiji izgled, nestalo je predivne aleje - Elinor i Šarlota su ulazile u drugo vreme!
Učiteljice su bile zbunjene, ali i nemoćne da bilo šta učine. Nastavile su šetnju. Pored njih su prolazili francuski plemići iz vremena Marije Antoanete, odnekud je dopirao topot konja, podalje od njih su dvorkinje nešto raspravljale. Baštovani su doterivali zeleno rastinje, prizor jednog davno prohujalog vremena bio je doista kompletan. Koliko su dugo vremena bile u drugom vremenu učiteljice nisu mogle da objasne čak ni u svojim beleškama koje su zapanjile svet. Sećaju se svoje zbunjenosti, ali i detalja koji su kasnije naučnike ubedili da Engleskinje nisu maštale i sanjarile, već da je njihov doživljaj autentičan, ali i neobjašnjiv.
SLUČAJ JEDNOG NUMIZMATIČARA
Slučaj starog numizmatičara Surijela je izuzetno zanimljiv. On je koristio plastične vrećice za svoju zbirku i uvek ih je nabavljao u istoj prodavnici. Znao je gde se ta prodavnica nalazi, ali još nikad nije bio u njoj, jer bi mu vrećice stalno neko drugi donosio. Jednom prilikom 1973. godine, starac se uputio u Greg Vermont , u prodavnicu, da ovaj put sam kupi vrećice. Trotoar ispred prodavnice bio je od neobrađenog kamena, svetlo obojeno pročelje i unutrašnjost prodavnice ostavili su snažan utisak na njega. Na zidovima u prodavnici visile su slike cvetnih uzoraka, stara registar kasa stajala je na veoma staroj drvenoj tezgi, a malo dalje od tezge stalak sa štapovima za šetnju. Inventar je bio neuredno složen i nabacan na stalaže, zidovi trošni i dotrajali. Sve je podsećalo na baraku sklepanu na brzinu rukama neveštog majstora. Prodavačica koja mu je prišla na sebi je imala bluzu uskih rukava i dugu crnu suknju, a njena kosa bila je visoko podignuta.
Imajući u vidu da su 1973. godine u modi bile duge haljine i staromodna odeća, njen način odevanja nije posebno začudio starog numizmatičara. Zatražio je plastične vrećice i ona ih je brzo izvadila iz smeđe kutije, zapakovala i položila na tezgi ispred njega.
Starca je začudila cena. Trebalo je da plati jedan šiling, što nikako nije bilo normalno, jer je vrećice do tada plaćao u penijima. Pružio joj je 5 penija. Prodavačica je začuđeno pogledala novčić, ali ga je ipak stavila u kasu. Tek tada je i starac primetio da unutra vlada gotovo mrtva tišina, a ni spolja se nije čula prometna buka.
PUT U CRKVU
Kroz vreme je bila odlutala i izvesna gospođa Tirela Klark. Ona je stanovala u Visleikum Fordu, gde je doživela neobično iskustvo 1984. godine.
Ona se, lepo obučena, u popodnevnim satima vozila biciklom modernim putem prema obližnjoj crkvici, na popodnevnu molitvu. Odjednom, ceo put se promenio. Pretvorio se u običan seoski drum! Godpođa Klark nije više bila na svom biciklu, veće je lagano koračala tim drumom. U susret joj je dolazio neki seljak u čudnoj odeći, koji ju je iznenađeno pogledao, klimnuo glavom i prošao. Kada se malo sabrala, užasnuto je primetila da na sebi ima odeću časne sestre. Sunce je nekako čudno sijalo, kao kroz neko mutno raznobojno staklo. Odjednom, sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Opet je bila na biciklu i vozila ivicom puta, ali kad je pogledala na dole, videla je svoje cipele potpuno blatnjave, koje su pri polasku bile čiste i oglancane. Ali, tu jojš nije bio kraj iznenađenjima.
Kada je došla u crkvu, dok je sedela na klupi, sve je počelo da se menja: pod crkve je sad bio od gline, oltar od kamena, prozori su imali šiljaste lukove, a unutra su bili sveštenici, koje nije videla od okupljenog naroda koji je bio u nekoj čudnoj odeći, a sveštenici su bili u smeđim mantijama. Ona je stajala, u nošnji časnih sestara! kada je jedna žena iza njenih leđa blago spustila ruku na njeno rame, tada se opet sve počelo menjati. Sve se ponovo vratilo u prvobitno stanje. Kada je slučaj gospođe Klark kasnije preispitan, došlo se do zaključka da je ona nekako odlutala u daleku prošlost. Naime, smeđe mantije nosili su sveštenici Vestminterske crkve 1293. godine. Sem toga, analizom je utvrđeno da i blato na njenim cipelama potiče iz tog perioda!
SKOK U BRONZANO DOBA
Učiteljica Ana Mej i njen suprug, 29. augusta 1973. godine posetili su grobove Klajva, kod Invernesa, poznatu grupu od tri nadgrobna spomenika iz bronzanog doba (1800 - 1500 pre Hrista). Njih dvoje šetali su uzanom popločanom stazom između monolita, ne primećujući da se razdvajaju i kreću suprotnim pravcima. Gospodin Mej je zastao kod mermerne ploče sa natpisom, a njegova supruga se naslonila na jedan monolit. Nakon nekoliko trenutaka, sve joj je bilo drugačije: promenio se predeo, nebo je postalo sivoplavo, a od njenog supruga ni traga ni glasa. Mislila je da je na trenutak zaspala i da sanja. Ugledala je grupu muškaraca u otrcanim haljecima i pantalonama vezanim iznad pojasa. Sporo su se kretali napred, vukući težak monolitni kamen. Svi su imali dugu crnu kosu i bili neobično razvijeni. Onda se sve ponovo počelo menjati. Nalazila se kod istog monolita, a korak ispred nje stajao je njen suprug i hvatajući se za glavu, vrištao: [I]'Zaboga, Ana, gde si to bila? Ženo, kao da si u zemlju propala! Je li ti dobro?!' Odmahnula je zbunjeno glavom i načinila korak da bi mimoišla supruga, kad se ponovo desilo isto čudo. Sve se ponovo promenilo, suprug je nestao, a ona grupa ljudi je još uvek vukla onaj monolitni kamen. Sad je čula i kako razgovaraju, ali na nekom njoj nepoznatom jeziku. Jedan od njih, pravi gorostas, zaostao je malo, okrenuo se i pogledao zbunjeno u njenom pravcu. Obuzela ju je velika jeza, ali nije znala šta da radi. Neznanac je još uvek gledao u nju, i on očigledno zbunjen što vidi ženu u nekoj nepoznatoj mu odeći. Ipak, laganim koracima uputio se prema gospođi Mej. Zastao je nekoliko koraka ispred nje, gledajući u nju kao u neku utvaru. Nešto joj je govorio , ali ona to nije mogla razumeti. Ostali iz njegove grupe nemo su sve posmatrali. Kada je neznanac zakoračio napred i ispružio ruku prema gospođi Mej, sve se ponovo počelo menjati. Osetila je kako joj ramena stežu nečije ruke i prodorno je vrisnula. Bio je to njen suprug. Izbezumljeno je gledao u nju i vikao: [I]'Ana, Ana! Zaboga, ženo, šta se to događa sa tobom?! Ti čas nestaneš, a čas se pojaviš, i to uvek na drugom mestu... vidi na šta ličiš, kao da si izašla iz rudnika!' An je stvarno grozno izgledala, Njena odeća bila je neverovatno iznošena, ako i cipele, koje su, uz to, bile još i blatnjave.
Stručnjaci koji su ispitivali ovaj slučaj bili su zapanjeni! Kako objasniti činjenicu da je i suprug gospođe Mej bio očevidac njenih iznenadnih nestanaka i pojavljivanja? Kako objasniti blato na njenoj obući, kada ga u okolini nigde nije bilo? Kako objasniti starost i iznošenost njene odeće? Stručnjaci su utvrdili da su blato na njenim cipelama, kao i njena garderoba, veoma, veoma stari... Izgleda da je gospođa Mej, nekako odlutala u daleku prošlost i to baš u vreme postavljanja monolita i njihovog dovlačenja. Možemo samo zamisliti kako se osećao čovek iz tog vremena kada je ugledao Anu, i kada je ispred njega jednostavno nestala!?
STARINSKI HOTEL
Slučaj se zbio 1929. godine, u Francuskoj. Četvoro Amerikanaca na proputovanju, zaustavilo se u gradu Rabastanu, u okrugu Tarn. Restoran starinski uređenog hotela, u koji su svratili, veoma ih je iznenadio. Personal je nosio odeću po modi s početka veka, dok je na stolu ležao list 'Figaro' sa datumom 1903. godine! Poverovali su da su došli u objekat koji svojom originalnošću želi da privuče što više posetilaca. Ali, u sali, osim njih, nije bilo drugih gostiju, iako je posluga bila vrlo otmena, a jelo izuzetno ukusno. Odlučili su zato da u povratku ponovo prođu istim putem i prenoće u tom prijatnom hotelu.
Posle nekoliko sedmica, našavši se na istom mestu, zatekli su zaključanu, oronulu zgradu, sa izvaljenim prozorima i još pokojim oknom u nekom zaostalom ramu. Bili su ubeđeni da su pogrešili put, pa su se raspitivali kako da dođu do hotela 'Pod prelepom tisom'. Saznanje ih je potpuno zaprepastilo. Hotel je do Prvog svetskog rata bio divan, ponosio se svojom kuhinjom i otmenom poslugom. Ali, vlasnik je umro, a njegov sin je, nekoliko godina ranije poginuo. Od tada se zdanje polako ruši.
DAVNI POGREB
Godine 1951. mlada Belgijanka Bernardet Lorel provodila je odmor u Marseju. Jednom se uputila u mali park sa divnim, više vekovnim starim drvećem. Sela je na klupu da se odmori. Neočekivano, primetila je malu crkvu. Bila je sigurna da je do pre petnaestak minuta nije zapazila. Iznenađena sopstvenom rasejanošću, krenula je prema crkvi, prešla aleju, prekoračila ivicu travnjaka i, sasvim nepredviđeno ... našla se na groblju! Zamalo da se onesvesti. Unaokolo su bile staze posute peskom, pokošeni travnjaci, a sada najednom - iskrivljene krstače zarasle u korov! Nasred groblja, iz crkvice i njenih otvorenih dveri dopirale su molitve na latinskom za pokoj duše... Isprepadana, devojka je htela da pobegne. U tom trenutku na dverima crkve pojavila se pogrebna povorka. Četiri čoveka, u košuljama od grubog platna i nekakvim širokim pantalonama, nosila su sanduk za kojim je išla uplakana mlada žena, okružena dečicom. Svi su bili u bednoj odeći, kakvu Lorel nikada ranije nije ni videla. Od straha, dala se u beg. Kroz nekoliko minuta, kada je malo došla sebi, osvrnula se: ničega više nije bilo - ni crkve, ni pogreba, niti zapuštenog groblja. Ispostavilo se kasnije da su pre Francuske revolucije na tom mestu sahranjivali sirotinju. Potom je groblje napušteno, a krajem prošlog veka tu su uredili park.
Reply With Quote
:)
.gif "Wink")
o
Bookmarks