Djecji Kutak - Price Za Najmladje

Tri nevalja majmuna

U nekoj šumi u Africi raslo je neobično veliko drvo. Bilo je to zaista ogromno drvo s neobično debelim granama. Svi su ga zvali majmunsko drvo, jer su na njegovim granama živala tri majmuna: Flap, Flip i Flop. S njima su roditelji imali neobično mnogo muke, jer su sva trojica bili veoma nevaljali. Klimajući glavom, njihov otac je često govorio: "Zaista su nestašni momci." Međutim, njihova majka, nije mogla da se ne smeje njihovim nestašlucima.

Jednog dana sva trojica su nestali. Kad se nisu pojavili ni za vreme obroka, svi su majmuni postali vrlo zabrinuti.
Stoga se stari majmun, njihov otac, digao da ih potraži. Ugledao ih je posle dosta traženja. Uzviknuo je od iznenadenja: "Gle ti njih. Ko bi ikad pomislio da će se popeti samoj žirafi na vrat!"
Tada je žirafa prislonila glavu na obližnju granu da bi omogućila majmunima da se lakše popnu na drvo, a zatim je objasnila starom majmunu kako ih je našla na kupanju na reci zajedno sa slonovima. "Zamisli majko," dreknuo je posle Flap, jer on nije umeo da govori tiho, "kao je to bilo zabavno. Mi smo slonove vukli za uši a oni su nas prskali vodom." Flip je dodao: "A ja sam sedeo krokodilu na rep." Nije izostao ni Flop, koji je počeo da se hvali kako je bananama hranio nosoroga i kako su sva trojica jahala na žirafinom vratu. "Zaista divan dan!" kliktala su sva trojica majmunčića. Majka nije mogla da se ljuti na svoju decu, a stari majmun je samo gunđao: "Zaista nestašna deca!"
Posle su zahvalili žirafi na dobroti, dobro se najeli i zaspali na najbližoj grani.

Snežana i sedam patuljaka

Bila jednom jedna ljupka devojka, po imenu Snežana. Njena mati je umrla, a otac joj se po drugi put ožnio jednom lepom, ali sujetnom ženom, koja je ustvari bila veštica.

Ona je sebe smatrala naj lepšom ženom na svetu i imala je čarobno ogledalo, okjo joj je uvek sve govorilo. Jednog dana zapita ona ogledalo kao i obično: "Ogledalo, ogledalce na zidu, kaži mi koje najlepši na svetu?" Ali ogledalo je razljuti odgovorivši;" Snežana je najlepša!"

Devojka je zaista bila prava lepotica. Maćeha je bila užasno ljubomorna, pa naredi jednom od svojih lovaca da odvede Snežanu u šumu i tamo je ubije. Lovac povede Snešanu, ali nie mogao da je ubije i ostavi je tamo, usput on zakla jednu svinju, izvadi joj srce i odnese ga gospodarici, kao dokaz da je ubijo devojku. Tako je maćeha jedno vreme bila zadovoljna.

U međuvremenu Snežana je lutajući kroz šumu, stigla do kućice u kojoj je živelo sedam patuljaka. Čovečuljci su se sažalili na nju i zadržali je da živi kod njih. Ona im je kuvala, čistila kuću i svi su bili srećni. Ali jednog dana upita maćeha opet svoje ogledalo: "Ogledalo, ogledalce na zidu, kaži ko je najlepši na svetu?" Kad je čula da je Snežana najlepša, prosto je pobesnela. Ogledalo joj je takođe reklo da Snežana živi u šumi, u kućici kod sedam patuljaka. Ona se preruši u staru prosjakinju i napuni jednu korpu jabukama. Odozgo je stavila jednu otrovnu jabuku. Uputila se kućici patuljaka. Oni su svi bili na poslu, u rudniku dijamanata. Pre nego što su otišli, upozorili su Snežanu da ne razgovara sa nepoznatima. Ali stara prosjakinja je izgledala tako prijateljski i dala joj je tako lepu jabuku, pa je ona zaboravila na upozorenje. Zalogaj otrovne jabuke zaglavio joj se u grlu i ona pade na zemlju kao mrtva. Kad su se patuljci uveče vratili, našli su je kako leži na zemlji i pored sveg truda nisu uspeli da je povrate. Svi su plakali, a jedan rece: "Ona je i suviše lepa da bismo je zakopali. Hajde da joj napravimo stakleni sanduk, tako će mo moći još neko vreme da je gledamo!" I tako su je stavili u stakleni sanduk. Prekrili su ga cvećem i stajali na straži pored nje.

U to vreme je kroz šumu prolazio princ. Čim je ugledao lepu devojku u sanduku,odmah se zaljubi u nju. Patuljci mu ispričase sta se dogodilo i on se, tužan saže i poljubi je. Tog trenutka primeti da ona trepće. "Ona je živa!", uzviknu on i podiže je, a komad jabuke izlete iz grla. Istog časa ona otvori oči. Princ je upita dali bi htela da se uda za njega, a ona, presrećna odmah pristade. Patuljci su ih ispratili do palate, gde su se odmah venčali. Kad je maćeha to saznala, bila je toliko ljuta da je pala na mestu mrtva.

Zec i Kornjaca

Jednom prilikom neki maladi uobraženi zekan poceo da se ruga kratkim nogama i sporosti jedne kornjace. »Da si brz kao sami vetar, tukla bih te u brzini», odgovori mu kornjaca. »Mora da ti je neka ptica popila mozak, draga moja» odgovori zec. «Pa ja cu završiti trku pre no što je ti i pocneš.» »Pa dobro», prihvati odmah kornjaca. »Odredi mesto za trku i ja cu sutra biti spremna». Sutra dan su oboje došli na odredište i odmah zapoceli trku.

Zec je poleteo, zaista kao vetar, a kornjaca je krenula sporo i uporno. Kad je pretrcao pola staze, zec zastade da se malo odmori, pa pomisli da bi mogao i malo da odspava. Uskoro je cvrsto spavao. Kornjaca, onako spora stigla je do uspavanog zeca, prošla ga i stgla do cilja. Tek tada se probudio zec i pojurio na završni deo trke.

Ali možete i sami da zamislite njegovo iznenadenje, kada je tamo zatekao kornjacu kako se odmara i ceka na njega.

Zlatokosa i tri medveda

Bila jednom tri medveda. Jedan velikimedved, jedan srednji i jedan mali medved. Živeli su u slatkoj kući na kraju šume i imali jedan mali krevet, jedan srednji i jedan vrlo veliki krevet; jednu malu stolicu, jednu običnu i jednu ogromnu stolicu; jedan tanjirić, jedan tanjir i jednu tanjirčinu.

Svako jutro spremali su ogroman lonac kaše i iz njega punili tanjirić, tanjir i tanjirčinu, dok im se kaša hladla, išli bi u šetnju.

Jednog jutra prolazila je kroz šumu devojčica Zlatokosa, pa je ugledala kućicu i ušla u nju. Jasno je da to nije bila lepo vaspitana devojčica, inače ne bi nikad ušla bez poziva u tuđu kuću. Videla je tri tanjira kaše i htela da je proba. Ali joj je kaša iz velikg tanjira bila preslana, iz srednjeg preslatka, a samo je kaša u malom tanjiru bila ukusna. I svu ju je pojela. Zatim je probala sve tri stolice, ali kad je sela na malu stolicu, ona se slomila. Popela se uz stepenice i tamo našla tri kreveta. Probala je veliki i srednji krevet, a kad je legla na mali, zaspala je.

Medvedi su se vratili kući."Neko je jeo iz mog tanjira!" mumlao je veliki medved. "Neko je probao moju kašu!", mumlao je srednji medved. "A neko je svu moju kašu pojeo!", pištao je mali medved. Onda su primetili da je neko sedeo na njihovim stolicama, a mali medved se razvikao: "Neko je slomio moju stolicu!" Pošli su da pogledaju ima li koga u kući i najzad su otišli i gore u spavaću sobu."Neko je spavao u mom krevetu", rekao je srednji medved. "U mom krevetu je neko spavao i još uvek je u njemu!" cikao je mali medved. Zlatokosa se u tom času probudila i tako prestrašila da je iskočila pravo kroz prozor i odjurila.

Tri medveda je nikada više nisu videla.

Lisica i gavran

Gavran je negde ukrao komad sira i, s njim u kljunu, sleteo na jednu visoku granu. Lisica, koja je slučajno naišla tuda, odlučila je da mu uzme taj komad sira. Zato je rekla gavranu: "Kakve divne sjajne oči imaš, a tek kako ti je prekrasan vrat... Šteta što tako lepa ptica mora uvek da ćuti, jer ne ume da peva".

Gavran, koji je ovim rečima bio neobično polaskan, htede da pokaže lisici da ume i da peva. Otvorio je kljun i graknuo,a sir mu je ispao iz kljuna i pao pravo pred lisicu.

Lukava lija, zgrabivši sir, poče slatko da se smeje:"Ha, ha, ha, ti možda imaš glasa, ali pameti svakako nemaš".
_________________

Magarac, vo i seljak

Bio jednom jedan bogati seljak koji je razumeo jezik životinja. U jednoj od njegovih štala živeli su vo i magarac. Svake večeri vraćao se vo posle teškog rada na njivi i nalazio magarca, kako udobno izvaljen na mekom svžem senu, gricka šargarepu.

"Ala si ti srećan" gunđuao je vo, "nikad ti seljak ne sedi na leđuima. Ti baš vodiš lak život, dok ja moram ceo dan da radim. "Tad seljak ču odgovor magarca volu: "Pretvaraj se da si bolestan. Nemoj ustati čak ni ako te udaraju. Tako se možeš nekoliko dana odmoriti."

Kad je sledećeg dana radnik javio gazdi da je vo bolestan seljak mu reče: "Upregni onda magarca da vuče plug. "Dva dana magarac je morao da radi posao vola i gorko je žalio zbog svih pametnih ideja. Vo je opet bio jako zahvalan i bolovao je sve dok mu magarac jednog dana ne reče: "Imam lošu vest za tebe. Čuo sam seljaka kako govori da će te zaklati, ako se skoro ne oporaviš!" Vo mu zahvali na upozorenju i sledećeg jutra stajao je opet veseo u štali i slatko jeo. A kada je, dobro raspoložen otišao da radi, magarcu je laknulo.

Lisica i roda

Lisica je odlučila da se našali sa svojom prijateljicpm rodom. Pozvala ju je na ručak i iznela prd nju neku retku supu u plitkom tanjiru. Takav ručak se mogao samo polizati, a roda nije mogla ni kap da uhvati kljunom. Lisica se pretvarala da joj je jako žao što se rodi nije dopao ručak, pa se gladna vratila kući.

Sledećeg dana lisica je bila rodin gost.Zadovoljna i nestrpljiva požurila je rodinoj kući, jer je bila gladna. Ali je tamo sa užasom primetila da je ručak poslužen u dubokim ćupovima, sa vrlo tesnim grlićem, iz kojih je roda vrlo lako jela. Lisica nije dohvatila ni mrvicu ukusnog jela i otišla je kući gladna.

A onda je rekla sama sebi:" Zapravo nemam pravo da se žalim. Roda mi je samo vratila milo za drago..

Princeza na zrnu graška

Bio jednom jedan princ, koji je hteo da se oženi pravom princezom. Išao je svuda po svetu i sreo mnoge princeze, ali uvek se našlo nešto, što je ukazivalo na to da ipak nisu prave princeze. Tužan, vratio se kući.

Jedne noći, dok je napolju besnela oluja, neko je zalupao na dvorsku kapiju. Na ulazu je stajala mlada devojka, mokra kao miš, sva blatnjava i prljava. Ali ona rče da je prava princeza. "Možda je istina, a možda i nije", pomislila je kraljica i naredila da se brzo spremi postelja za devojku.

Preko dvadeset dušeka stavila je dvadeset perina, a ispod svega toga, tri suva zrna graška. Da bi legla, devojka se morala lestvicama popeti na postelju i tako je provela noć.

Sledećeg jutra upita je kraljica kako je spavala. "Strašno",odgovori joj devojka. "Nešto tvrdo se nalazilo u mojoj postelji i užasno me žuljalo. Sasvim sam slomljena. Cele noći nisam oka sklopila. "Sada je kraljica bila uverena da su našli pravu princezu, jer niko drugi ne bi ni osetio tri zrna graška, skrivena ispod svih tih dušeka i perina.

Vrlo zadovoljna, kraljica je saopštila sinu dobru vest i on zaprosi princezu. Od tada su živeli zajedno dugo i srećno.

Trnova Ružica

Posle niza godina ispunla se životna želja jednog kralja i kraljice i dobili su kcer. Pozvali su na krštenje sve, pa i sedam vila, koje su živele u zemlji. Bio je obicaj da vile požele novorodencetu sve vrline i najlepše osobine. U stvari, bila je još jedna vila, ali ona je bila tako stara, da su je svi zaboravili. Kad je videla da nije pozvana, vila se naljuti i ode u dvor puna srdžbe. Šest vil vec je bilo izrazilo svoje želje, kada se stara vila pojavi i viknu: "Ona ce se ubosti na vreteno i umreti! "Svi su bili zaprepašteni, ali sedma vila istupi i rece: "Ja ne mogu ovu želju da poništim, ali moja želja je da ona ne umre, nego da spava sto godina, dok ne dode princ koji ce je probuditi iz sna!"

Kralj je hteo da spreci da se ova želja ikad ostvari, pa je naredio da se sve preslice i vretena u zemlji spale.

Princeza je izrasla u lepu, pametnu i prijatnu devojku. Ali jednog dana, preseli se dvor u letnju palatu. Princeza tamo nije još nikad bila, pa pde iz sobe u sobu da sve pregleda. Naizad je stigla do jedne sobice u kuli, a tamo je sedela stara vila, prerušena u seljanku i prela. Princeza to još nikad nije videla, pa upita: "Šta to radite?? Moguli da pokušam?" Starica joj dade vreteno, princeza ubode prst i pade na pod. Stara vila išceze, smejuci se, ali sedma vila priskoci. Ona odnese princezu u njen krevet i zacara ceo dvor. "Sve što živi medu ovim zidovima neka spava, sve dok se princeza ne probudi!" Istog trenutka svi su utonuli u san, tamo gde su se zatekli. Vila ucini da dvorac obraste šibljem itrnjem.

Sto godin kasnije putovao je jedan princ kroz zemlju. Video je tornjeve palate, koji su se uzdizali iznad divlje šume, pa upita kome pripada taj dvr. "To je zacarani dvor", rekli su mu ljudi. "U doba naših predaka bio je to dvor jednog kralja, ali sad ne može niko da prodre kroz to trnje. "Princ je hteo da pokuša jer je osecao kako ga nešto cudno privlaci. On pode kroz šumu i izgledalo je kao da se sve pred njim sklanja u stranu, ali trnje je zadržavalo sve one koji su pokušavali da ga prate. Brzo je stgao do palate. Sve je bilo potpuno zaraslo u žbunje, a on je pomislio da su stražari mrtvi. Medutim, kad ih je dotakao, video je da spavaju. Prošao je kroz dvorski vrt i dvorane i svud je nailazio na ljude koji spavaju. Konacno je stigao do sobe u kojoj je na krevetu ležala princeza, lepa kao slika. Zaljubi se odmah u nju i poljubi je. Ona se probudi i rece: "Najzad si došao. Sanjala sam te. "Tog trenutka svi su se u dvoru probudili. Šuma i trnje je išcezlo i nije dugo potrajalo a princ i princeza su slavili vencanje.

Petar Pan

Vendi je često čitala svojoj braći o doživljajima Petra Pana, pa se nije naročito iznenadila kada se kraj njene postelje pojavo taj mladi zeleni vilenjak. Petar Pan je nagovorio Vendi i njenu braću da polete zajedno s njim u pustolovnu zemlju mašte.

Ali u toku putovanja gusarski Kapetan Kuka, najveći neprijatelj Petra Pana, opazi malu družinu i stade da je gađa iz brodovskih topova. Vendi i njena braća skloniše se na jedno ostrvo. Ali tu ih zarobiše indijanci, zajedno sa izgubljenom Decom, prijateljima Petra Pana. Da bi oslobodio svoje prijatelje, Petar Pan spase princezu Lili, kćer indijanskog poglavice, koju je bio zarobio Kapetan Kuka.

Tako su Vendi i njena braća počeli da žive sa izgubljenom decom u tajnoj kući Petra Pana, ali Kapetan Kuka otkrio je to njihovo skrovište. Da bi se osvetio Petru Panu, Kapetan Kuka oteo je Vendi i odneo je na svoj brod. Nameravao je da je baci morskim psima; ali Petar Pan sa svjim prijateljima pritekao je joj u pomoc, pa su u celjustima ajkula završili kapetan Kuka i njegova banda.

Tada se gusarsi brod vinu u vazduh i Petar Pan njime odveze Vendi i njenu brću kući; tu ih pozdravi i otplovi u nove pustolovine

Putnic i medved

šla jednom dva prijatelja kroz šumu, kad se odjednom pred njima pojavi medved. Jedan od njih pope se hitro na drvo, dok njegov prijatelj, koji je znao da protiv te životinje ne može nižta da učini, leže na zemlju i napravi se da je mrtav.

Medved priđe bliže, a čovek zadrža dah, dok mu je medved njuškao nos i uši. Konačno, medved odgega i kad je iščezao siđe čovek sa drveta. "Šta ti je to šaputao medved na uvo"? hteo je da zna, a prijatelj mu odgovori: "Medved mi je rekao da nikad više ne putujem sa prijateljem koji će me napustiti kad zapreti opasnost!"

Pepeljuga

Bila jednom jedna ljupka devojka, koja je živela sa svojim trima ružnim polusestrama. Ona je morala celu kuću sama da sprema i da ih služi dan i noć. Iako je bila nagrađivana samo psovkama, ostala je verna. Spavala je u kuhinji, pored vatre, nosila je samo dronjke. Jednoga dana stigao je glas da se sve devojke u zemlji pozivaju na veliki bal, koji će biti održan u kraljevom dvoru. Tada će princ izabrati jednu devojku sebi za ženu.

Sestre su bile ushićene i spremale su nove haljine. Satima su stajale pred ogledalom, ulepšavajući se i naizad su bile spremne za polazak. "Pepeljugo", viknule su joj pred polazak,"mi idemo na bal, a ti požuri da završiš sav posao, pre nego što pođeš na spavanje!" I Pepeljuga bi rado pošla na bal, ali nije imala šta da obuče, a tri sestre nisu htele nuišta da joj poklone. Tako je ona sa suzama u očima nastavila da posluje po kući. "Rado bih i ja pošla na bal!", mislila je tužno. Ali joj u tom času jedan glas reče: "Ići ćeš dete moje." Pred njom je stajala draga starica. "Ja sam vila, tvoja kuma", reče ona i zamahnu svojom čarobnom palicom. Odjednom se pepeljuga našla odevena u predivno ruho. U kosi joj je blistalo drago kamenje, a na nogama staklene papučice. Zanemela je od iznenađenja. Onda njena kuma donese tikvu i pretvori je u veličanstvenu kočiju. Jedan miš i šest pacova su postali kočijaš i šest belih konja."Pođi sada!" reče ona, "ali nemoj zaboraviti da se moraš vratiti kući pre pnoći, jer tada prestaje čarolija."

Pepeljuga je uživala na balu. Princ nije hteo ni sa jednom drugom da igra, a nisu je ni zle sestre prepoznale. Ponoć je prebrzo došla i Pepeljuga je istrčala iz balske dvorane. Još dok je trčala niz stepenice, njena divna odeća počela je da se pretvara u rite. Princ je trčao za njom. "Nemoj bežati! Gde si?" viko je. Ali je našo samo jednu staklenu papučicu. Od te noći princ više nije imao mira. Želio je po svaku cenu da pronađe lepu devojku. Naredio je da sve devojke u zemlji probaju staklenu papučicu, nadajući se da će tako pronaći njenu vlasnicu.

Stigli su i do ružnih sestara. Ali kao što se moglo i očekivati, njhve noge su bile prevelike, iako je jedna od njih štaviše odsekla palac. Niko se nije setio da pita za Pepeljugu. Ali princ ju je ugledao, pa iako je bila u dronjcima i prljava, naredio je da i ona proba papučicu. Papučica joj je savršeno pristajala i princ, srećan što je najzad našao svoju lepoticu, odmah je zaprosio. Oduševljena Pepeljuga pristade i krenu s njim na dvor.

Careve uši

Postojao je nekada jedan car po imenu Trojan, a imao je uši kao koza. Svakoga jutra, kad bi ga berberin brijao, car bi ga pitao dali ima na njemu nečega čudnoga. Svaki berberin be rekao da vidi na caru kozije uši i svakog takvog berberin car bi naređivao da odmah pogube. Uskoro je u celom carstvu ostao svega jedan berberin-berberin majstor. No, na sreću ovog berberina majstora, on se iznenada istinski razboli i umesto njega u dvor pođe njegov učenik.

Uostalom, kao isvim berberima, tako injemu car postavi pitanje dali primećuje nešto čudno na njemu. Berberin je odmah odgovorio da ne vidi ništa čudno. Caru se svideo taj odgovor, pa je zahtevao da ga svakog dana brije samo taj mladić, a plaćao ga je dvanaest zlatnika svaki put.

Međutim, berberin majstor je primetio da je njegiv učenik uznemiren, jer je i on primetio kod cara kozije uši, pa je žarko želeo da s nekim podeli tu tajnu. "Nemoj meni kazivati tvoje tajne," savetova ga majstor berberin,"no otiđi van grada, iskopaj rupu u zemlji i šapni tajnu u rupu."

Decak radosno prihvati ovaj savet i odmah se osecao mnogo bolje. Nekoliko nedelja docnije iz rupe, u koju je ucenik šapnuo svoju tajnu, izraste drvo, a cobani, dokoni, odsekoše grane za frule. Ali gle nevilje, rule su svirale samo jednu svirku, koja je glasila: "U cara T rojana kozije uši!" Uskoro i car saznade za tu svirku, pa posla po decaka i ovaj morade da mu prizna. Car povede decaka sa sobom do izniklog drveta, pa sam napravi frulu od stabljike. Kad je zasvirao, lepo su se cule reci: " U cara Trojana kozije uši ". Car je tek tada shvatio da je zemlja odala njegovu tajnu, pa je poštedeo decaka, premda mu nikada više nije dozvolio da ga brije.

Morska Sirena

Jednog lepog letnjeg jutra mladi Dik Ficdžerald šetao je duž puste morske obale. Sunce je obasjavalo talase, izmaglica iznad mora se razredivala i sve je nagoveštavalo lep dan. Ali se Dik osecao usamljen.

"Meni je potrebna žena", govrio je sam sebi. "Covek bez žene isto je što i riba bez vode. "U tom casu Dik ugleda na obližnjoj steni predivno stvorenje. Cešljala je svoju kao more zelanu kosu. Dik je odmah pomislio da je to morska sirena, a znao je takode vrlo dobro da ako mu pode za rukom da joj skine carobnu kapu s glave, ona nece moci da se vrati u more. Stoga joj u magnovenju strže s glave kao more zelenu kapu. Sirena poce da place i moli da joj vrati kapu. Diku je bilo žao sirene, ali isto tako bio rešen da je ne pusti da mu pobegne.

"Sušaj!"doviknu joj Dik, "uzecu te za ženu!" Kratko vreme posle toga Dik se oženio morskom sirenom i punih pet godina su živeli presrecno. Za to vreme Dik je postao otac tri slatka deteta, sa kojima se ponosio kud god je išao.

Jednog dana Dik je morao da ode nekim poslom u obližnji grad. Kod kuce je ostavio ženu i troje dece. Vrednica-morska vila rešila je da dobro pocisti kucu i tako je slucajem našla carobnu kapicu. Tad je tek pocela da razmišlja i da se seca svog oca i majke, brace i sestara pod morem. Nešto snažno ju je vuklo da ih ponovo vidi.

"Oticicu da ih vidim i odmah cu se vratiti natrag", rekla je sebi, ostavila najstarije dete da cuva dvoje mladih i otišla na morsku obalu, stavila kapicu na glavu i zaronila.

Iz godine u godinu Dik je cekao da se ona vrati i nikad se nije odrekao nade, jer nikako nije mogao da poveruje da ce jedna tako dobra žena i majka napustiti svoju porodicu. Jadni Dik! Možda on još uvek čeka na obali..

Gavran, kukavica i sova

Igrao se decak s prackom u šumi i slucajno pogodi sovu na drvetu. Sova, od velikog bola, pozva svog velikog prijatelja u pomoc. «Pre svega moram da te odvedem lekaru», rece gavran. «Odvašcu te kukavici».

»Kukavica je bila vrlo dobro poznatau celoj šumi zbog svoje umešnosti lecenja, pa se tako i gavran sa sovom našao pred kukavicinom kucom. Pticji lekar pažljivo je pregledao sovu. Bol je pristicao od komada stvrdnutog blata pod kožom sove.

S obzirom da je sova poznata u pticijem svetu kao rdav platiša, kukavica odmah rece koliko ce iznositi nagrada za lecenje.

«Oh, svakako, prirodno da cu platiti», uzvikivala je sova. «Samo me lecite brzo, jer me mnogo boli». Kukavica se još uvek ustezala i nije htela da leci sovu, ali se tada umeša gavran recima: «Ne brini, ja sam jamac». (To znaci da ce gavran platiti, ako sova ne plati.)

«E pa lepo. Naredujem sovi da se leci kupkama», rece ozbiljno kukavica. «Bolesnik mora da sedi u barici tople vode i bol ce popustiti, cim se blato omekša». Tad sova i gavran odleteše do obližnje barice i sova ostade u vodi sat ili dva. Stvrdnuto blato se smekšalo i nestalo u vodi. Sova se odmah osetila bolje i odletela je kuci.

Kad se iduceg dana javila kukavica da pregleda sovu, ova je odbla da plati za lecenje. «Voda me je izlecila pa prema tome to tebe ništa ne staje».

Kukavica je to i ocekivala, pa se odmah uputila gavranu, koji je obecao da ce platiti. «Ama ja ti nemam ni prebijene pare», rece gavran.

Kukavica se zbog toga vrlo ozbiljno naljutila i odlucila je da celu stvar iznese pred sudiju. Naposletku je osuden gavran da plati, jer je on preuzeo obavezu da plati, ako sova odbije. Sudija je takode odredio da u buduce gavran mora da se stara o kukvicinim jajima i mladuncima. Što se tice sove, ona se toliko poplašila besa njenog prijatelja, da se zavukla u duboku rupu u jednom drvetu i samo nocu se usuduje da proviri napolje, a gavran i danas vodi brigu o kukavicinim jajima.

Mlekarica

Dušica je bila mnogo srećna na imanju gde je živela. Jednog dana majka joj je rekla: "Ako pomuzeš kravu i mleko prodaš na pijaci, moći ćeš da kupiš šta god hoćeš tim zarađenim novcem".

Dušica je napunila krčag pa se pozdravila sa majkom. "Zdravo mamice"! Pošla je sva radosna misleći na to šta će kupiti. Na pola puta je zastala da bi na mostiću maštala o tome šta će kupiti. "Znam šta ću kupiti"! -govorila je dok je maštala. Ptičice slatka, znam šta ću da kupim! Kupiću koku pa će koka da snese jaja, pa ću iz jajeta dobiti piliće... Kad je produžila put do pijace naišla je na čobana kome je rekla: Idem na pijacu da prodam ovo mleko. Onda ću da kupim koku, pa ću od koke dobiti piliće, pa ću piliće zameniti za tele, pa ću tele zameniti za bika, pa ću bika prodati i onda ću da kupim kuću.

Dušica je svoju nameru ispričala i čamdžiji koji ju je prebacio na drugu obalu. Čamdžija se iznenadio što je devojčica tako promucurena. Kad je stigla na drugu obalu Dušica je našla jedno magare. I njemu je sve ispričala: Prodaću ovo mleko pa ću da kupim koku, pa ću da dobijem piliće, pa ću... Stvarno si ti pametna devojčica! -reklo je magare.

Dušica se toliko zanela svojim mislima da nije primetila kamen na putu pa se od njega spotakla i razbila krčag sa mlekom.

Jadna Dušica! Ništa od njenih lepih zamisli! Baš se rastužila, ali zato je naučila da ne treba da mašta o onome što još nema, nego da računa sa onim što ima.

Ivica i Marica

Drvoseca i njegova žena bili su veoma siromašni. Imali su dvoje dece, Ivicu i Maricu. Teško su živeli.
Jedno vece, dok su se umorni vracali sa posla kuci, izgubili su u šumi decu.
Ivica i Marica našli su se sami u mraku. Plakali su, ne znajuci put. Silno uplašeni, prespavali su noc pod nekim stablom a ujutro su krenuli dalje.

Na proplanku used šume naišli su na kucicu nacinjenu od keksa i kolacica. Kolaci su bili mamac. U kuci je stanovala strašna veštica. Ona je uhvatila Ivicu i Maricu.
Veštica je gurnula Ivicu u kavez, hraneci ga da se dobro ugoji. Nameravala je da ga ispece i pojede.
Marica je morala da pomaže veštici. Mada je bila mala, smišljala je kako da spase sebe i svog brata.

Kada je veštica otvorila vrata velike peci da vidi kako plamti vatra, Marica je gurne u pec.
Veštica je sagorela, njene zle moci je nestalo.
Sestrica oslobodi Ivicu iz kaveza. Bili su spašeni. Ubrzo su pronašli put kuci.
Carobni kolacici u Maricinoj kecelji pretvorili su se u suvo zlato. Bila je to nagrada za njihovu hrabrost.

Prica o dzungli

U vreme dok je džungla još bila tiha i tajanstvena, ženka pantera po imenu Bagira često se dugo šetala prašumom. Jednog jutra, za vreme šetnje, Bagira začu deciji plač koji je dolazio sa obale reke. Oprezno se približila obali i....-Pa to je dečak! -uzviknu iznenađeno.

Bagira odluči da dečaka odnese vučici koja je imala mladunce. Hranila ga je i brinula se o njemu kao da je njeno.

Oduševljeni što imaju još jednog člana porodice, nazvaše ga Mogli.

Mogli je sretno rastao u džungli i sa svima se sprijateljio a naučio je i jezik životinja.

Ali džungla je za Moglija krila mnoge opasnosti. Njegove prijatelje je najviše plašilo prisustvo strašnog tigra Šir Kana koji je mrzeo ljude. Zato odlučiše da Moglija od tada neprestano čuva i štiti medved Balu.

Mogli i Balu su provodili mnogo vremena zajedno, igrajući se u džungli. Ali medved je stalno osećao prisustvo tigra koji je vrebao u blizini, i upozoravao je dečaka da se nipošto ne udaljava od njega.

Mogli je bio veoma nestašan i jednog dana kada je Balu zaspao, zašao je sam dublje u prašumu. A Šir Kan je samo to i čekao...Na sreću, verni Balu stigao je na vreme da spase dečaka. Dve životinje su se suprostavile jedna drugoj u surovoj borbi. Upravo tada poče strašno nevreme. Grom udari u jedno drvo i izazva požar.

Da bi pomoga svom prijatelju Balu, kojeg je tigar skoro pobedio, Mogli zapali nekoliko suvih grana i poče da tera tigra. Razjarena zver koja se plašila vatre pobeže u džunglu.

Medved je shvatio da više nije mogao da štiti dečaka. Sledećeg dana Balu odluči da odvede dečaka u jedno selo. On je isprva bio uplašen ali ubrzo se sprijateljio sa jednom devojčicom i ona ga povede ka kolibama u selu.

Za Moglija započe novi život, ali nikad nije zaboravio svoje prijatelje iz džungle koji su mu nekad mnogo pomogli.

Macak u cizmama

Bio jednom jedan stari mlinar i imao tri sina. Na samrti, on ih pozva da im ostavi ono što je imao. Najstarijem sinu dade mlin, drugome magarca, a najmladem macka. I tako siroti mladic uze macka i pode u svet.

Ubrzo je otkrio da njegov macak nije obican. Umeo je da govori, znao je mnoge veštine, a nosio je carobne cizme koje je ukrao jednim divu.
-Gospodaru, ucinicu te bogatim. Od sada, kad te neko pita, reci da si Markiz od Karabasa- rekao je macak zacudenom mladicu i poveo ga do jednog jezera. Zno je da ce tuda uskoro da prode kralj sa svito i kcerkom i nagovorio je gospodara da ude u vodu i pretvara se da se davi.

Ubrzo je naišao kralj koji je sa kcerkom i svitom pošao u šetnju. Kada su videli mladicakao se davi, zastali su da mu priteknu u pomoc. Mladic je, kako ga je savetovao macak, isricao da je on Markiz od Karabasa i da su mu razbojnici ukrali odelo. Kralj mu je poverovao i dajuci mu odelo, smestio ga u kociju zajedno sa princezom da nastave šetnju.

Jureci ispred njh, macak stiže u prekrasan zamak ciji je gospodar bio jdan stašan div. Neustrašivi macak izade ispred stršnog gospodara i kad se ovaj razbesneo videci svoje carobne cizme na nogama macka, lukava životinja mu rece da je došao da mu ih vrati. Div odobrovoljen, poce s njim da razgovara.
Macak je tada upitao diva dali je istina da može da se pretvori u bilo koju životinju. Kobajagi cudeci se, rekao je da ne veruje da može da se pretvori u lava. Div se tada grohotom nasmejao i pretvorio u strašnog lava.
Macak je ustuknuo pred stršnom rikom pravci se da je uplašen. Tada lukavo rece divu kako je lako biti veliki i zacika ga da se pretvri u miša. Brzopleti div, da bi se pokazao, za tran oka pretvori se u malog miša.
Videci miša kako trci, macak skoci, zgrabi ga i pojede u jednom zalogaju.

Tako je div zauvek nestao, a macaku je ostao zamak sa ogromnim bogatsatvom. Utom je stigla i kraljava kocija i macak izade ispred zamka da primi uvažene goste. Poklonio se i poželi im dobrodošlicu u zamak Markiza od Karabasa, namignuvši usput zacudenom mladicu.
U meduvemenu se izmedu mladica i princeze rodila ljubav i kralj, videvši veliko bogatstvo, pristade da se princeza uda za Markiza od Karapasa. A lukavi macak je veselo i zadovoljno živeo sa svojim gospodarima.

Bambi

Stiglo je proleće, a s njim je...rođen Bambi, nežno lane koje su svi stanovnici šume požurili da pozdrave i upoznaju. Veverica, mišić, ptičice, zečić Trupko i drugi kunići i zečići - svi su, uzbuđeni, bili kod Bambija i njegove mame.

Stiglo je jutro, i Bambi se pridigao na svoje tanane nožice, pa krenuo da ispita sva čudesa šume, uz pomoć svojih prijatelja. Bilo je mnogo toga da se vidi i upozna, ali je Bambi imao odličnog vodiča - Trupka.
Evo šarenog leptira, eno slepog miša u visini, tu su i krtice što kopaju dugačke tunele i ne vole sunce, i veseli kunići i ptice raznobojnog perja i kljunova...

Posle više meseci bezbrižnog i srećnog života, stigla je zima, pa je Bambi opet imao šta da vidi i nauči.
Jednog jutra, kad se probudio, iznenadio se koliko se šuma izmenila.
- Pao je sneg! - rekla mu je mama. Pošavši u šetnju, Bambi opazi kako mu noge tonu u tu čudnu belu stvar, hladnu, ali ipak prijatnu.
Drveće, žbunje, trava i mahovina bili su pokriveni blistavim snegom.

Jednog dana Bambija probudi silan prasak, koji uzbuni svu šumu. Sa svih strana šumom su odjekivali pucnji pušaka.
- To su lovci! - čulo se odasvud.
Mama košuta natera Bambija da beži koliko ga noge nose, i on je trčao, trčao, misleći pri tom na svoje prijatelje s nadom da će se i oni spasti. Već je čuo priču o lovu, o tome kako su jednog dana došli ljudi da svojim puškama poremete mir šume, i koliko su žrtava ostavili za sobom...

Mama košuta, na žalost, nije uspela da umakne lovcima, a s njom su poginule i mnoge druge životinje. Tata, moćni jelen, pokušao je da uteši Bambija, a i svi prijatelji došli su da podele tugu s njim. Došla je i košutica Falina s kojom se Bambi celog leta igrao. Sada je ona, zajedno sa Trupkom i drugim prijateljima, preuzela brigu o Bambiju.
Bambi je znao da se u njih može pouzdati.

Opet je došlo proleće, i Bambi sa čuđenjem otkri da se nešto menja u njegovom životu. Falinino prisustvo počelo je da mu znači mnogo više nego društvo svih drugih živitinja.
Bambi se zaljubio!
I Falina je pokazivala svoju ljubav prma Bambiju - nežno ga je protrljala njuškicom.
Sreća se vratila u šumu, Bambi i Falina postali su nerazdvojni prijatelji. Jednog dana šumu iznenada zahvati požar. Trebalo je bežati, spasavati glavu. Vatra se širila, dim je počeo da guši, i sve životinje, među kojima i Bambi i drugi jeleni i košute, pojuriše prema reci. Vatra je plamtala sve jače, vrelina je postajala neizdržljiva, ali je Bambi, koji je sada već bio porastao, pomagao drugim, slabijim životinjama da se izbave. Pratio ih je, jednu po jednu, dok su prelazile reku. On će biti poslednji koji će preći na drugu, spasonosnu obalu. Ne obazirući se na opasnost, Bambi je najpre pomogao svjim malim prijateljima da se domognu druge obale, pa se tek onda i sam pridružio drugim jelenima.
Postao je odrastao i odgovoran.

Lepotica i zver

Bio jednom jedan trgovac i imao četiri kćeri. Sve ih je voleo, ali najmlađa, po imenu Lepotica bila mu je najdraža. Jednoga dana, potpun osiromašen, krenuo je na put radi poslova, obećavši kćerkama da će im sa puta doneti poklone. Starije sestre tražile su skupocene stvari, a Lepotica je želela samo jedan cvet.

Poslovi su išli loše i jadni čovek, vraćajući se noću kući, u snegu izgubi put. Lutajući tako, iznenada se nađe ispred neke prekrasno osvetljene palate. Čovek nije znao da u palati živi strašna zver koja je nekad bila lepi princ. Čarobnica ga je začarala zbog njegove okrutnosti, a čaroliju je mogla da skine samo ljubav devojke kojoj ružnoća zveri neće smetati.

Dočekavši jutro, trgovac krenu kući. Prolazeći kroz vrt palate, priseti se Lepotice i ubra jednu ružu. Tek što je to učinio, pojavi se strašna zver i reče trgovcu da će ga kazniti smrću. Sav uplašen, trgovac stade moliti da ga poštedi i da mu dozvli da se vrati kćerima. Zver je pristala da ga pusti uz uslov da mu, kao zamenu, pošalje jednu od kćeri koja će pristati da umesto oca primi kaznu. Za put mu dade i skupocene poklone.

Kad je stigao kući, očajni otac sa zebnjom u srcu ispriča svoju strašnu priču. Na veliku radost starijih sestara, Lepotica se odmah ponudila da ode umesto oca. Tako su zajedno otišli do palate zveri gde se otac teška srca rastao od kćeri.

Zver je bila dobra prema Lepotici. Posle tri meseca upita je dali hoće da se uda za njega. Devojka beše tužna, bio joj je drag, ali nije mogla, bio je mnogo ružan.

U dvorcu, u jednoj sobi stajalo je čarobno ogledalo. Jednoga dana ona u njemu vide svog bolesnog oca i zaželi da ga obiđe. Teška srca zver je pusti da ode. Otputovala je, uz obećanje da će se vratiti posle osam dana. Vreme je prolazilo i Lepotica, zadržavana od oca i sestara, nije se vratila na vreme. Jedne noći sanjala je zver kako je na samrti doziva. Probudila se u strahu i odlučila da odmah krene. Uz pomoć čarobnog prstena koji joj je on dao, Lepotica se začas ponovo našla u palati. Zatekla je zver kako umire od tuge za njom. Tad je shvatila da i ona njega voli i to mu je i rekla. Izgovprene reči učinile su čudo. Zver je nestala i pojavio se lepi princ. Ljubav su krunisali brakom i srećno živeli do kraja života.

Pinokio

Bio jdnom jedan drvoseča po imenu Ćepeto koji nije imao dece.
Da se ne bi osećao usamljen, on jednog dana izdelja lutka od drveta, napravi mu šešir od mekane sredine hleba i odelo od hartije, pa mu dade ime Pinokio... Zamislite sada Ćepetovo iznenađenje kada je video da njegov lutak govori i hoda kao pravi dečak.

Ćepeto je rešio da Pinokija lepo vaspita. Prodao je svoj kaput da bi mu kupio bukvar i poslao ga u školu kao pravog dečaka.
Ali na ulici Pinokio začu cirkusku muziku, pa kako mu se nije išlo u školu- prodade bukvar, kupi ulaznicu i pođe da gleda prestavu; iz prikrajka su na njega motrila dva nevaljala drugara, mačak i lisac.

Vlasnik cirkusa, gutač plamena, pomisli da je Pinokio jedna od njegovih lutaka, pa ga zgrabi za kosu i ubaci u svoja kola. Ali kad mu Pinokio kroz suze isprica šta mu se sve dogodilo, gutač vatre, koji je, iako strašno izgleda, bio dobrog srca, oslobodi ga, i cak mu pokloni nekoliko zlatnika, preporucujuci mu da starom Ćepetu kupi nov kaput.

Macak i lisac culi su razgovor gutača plamena i Pinokija i rešili da se domognu zlatnika.
Prišli su Pinokiju i ispričali mu da znaju jedno čarobno polje na kojem, kad se uveče poseje zlatnik, preko noći iz njega izraste drvo od zlata.
Prostodušni Pinokio posluša dvojicu varalica, i čim je pala noć pođe na označeno mesto da poseje svoje zlatnike, ali ga na ulici sustigoše dva razbojnika-a to su bili macak i lisac- pa mu oteše novac i okačiše ga na drvo.
Srećom, naiđe vila i oslobodi ga, pa ga odvede svojoj kući.

Vila je negovala Pinokija sve dok se nije oporavio, a onda ga zamoli da joj ispriča svoje doživljaje.
Pinokio, ne želeci da vila dozna kao je izneverio Ćepeta, stade da izmišlja i priča kojekakve laži; ali dok je govorio, primeti da njegov nos postaje sve duži. Pinokio shvati da mora biti iskren, pa ispriča vili celu istinu.
Vila ga strogo ukori, a onda ga posla kući, jer je znala da je Ćepeto veoma zabrinut zbog njega.

Pinokio obeća vili da će se odmah vratiti kući, ali usput srete Lucinjola, lenjog i neposlušnog dečaka, koji ga ubedi da pođe s njim u zemlju igračaka.
U ovoj čudesnoj zemlji bilo je mnogo druge dece koja su se zabavljala najrazličitijim igračkama, pa su to radili i Pinokio i Lucinjolo, ali zabava je kratko trajala. Svoj deci odjednom su porasle uši i svi se pretvoriše u magarcice.

Pinokija-magarčića kupio je vlasnik jednog cirkusa i tero ga je da nastupa svako veče. Ali jednog dana Pinokio je pao, i od tada je hramao. Pa je gazda rešio da ga se otarasi i bacio ga u more.
Kad je pao u vodu, Pinokio se opet pretvorio u lutka, ali tek što je to shvatio-proguta ga kit.

Iznenađenjima još nije bio kraj: u utrobi kita Pinokio ugleda Ćepeta, koji je bio pao u more iz čamca dok je tražio Pinokija. Ćepeto i Pinokio zagrliše se, odlučivši da zajedno umru u kitovoj utrobi. Srećom, kit stade da kija, i tako ih izbaci iz svojeg trbuha, te se na kraju nađoše na obali zdravi i čitavi.

Kakvo je tek bilo iznenađenje kad su shvatili da Pinokio više nije lutak nego pravi dečak od krvi i mesa.

Ruzno pace

Jednog dana, na seoskom imanju izleglo se iz jaja nekoliko lepih žutih pačića. Mama patka ih je sa ponosom gledala, čekajući da se iz poslednjeg, velikog jajeta izleže još jedno. Koliko je njeno razočarenje bilo kada se pojavilo veliko, nezgrapno pače, potpuno drugacije od ostalih. Oh, kako je ružno"! uzdahnula je patka. Ipak, kao i svaka majka, ubrzo je zavolela svje veliko, ružno pače, pa ga je vodila i hranila kao i ostalu decu. Međutim, to nije bilo dovoljno. Susedi su se svi redom smejali ružnom pačetu, rugali su mu se, zlostavljali ga i tukli, sve dok ga jednog dana, u odsustvu patke, nisu oterali od kuće.

Jadno, uplakano pače bežalo je sve dalje od nevaljalaca i od svog doma, gladovalo i skrivalo se. Nekako se ipak snalazilo, ali onda je počeo da pada gusti beli sneg. Uskoro je prekrio polja i šume, voda se zaledila, a hrane nigde. Promrzlo i gladno pače ugledalo je pred sobom nečiji dom.
Jedva je našlo snage da priđe vratima i zakuca. Srećom, domaćini su ga čuli i otvorili. Pred njim se ukazala topla soba, sa vatrom na ognjištu i hranom u kotliću.
Pusti to siroče, neka uđe! reče domacin svojoj ženi. Nahrani ga i utopli, vidiš da je sasvim promrzlo! Deco, odnesite ga u postelju", reče gazdarica. "Pokrijte ga i nahranite, možda će preživeti"! Deca poslušaše. Odnesoše klonulo i promrzlo pače, pokriše ga i čim je otvrilo oči, nahraniše ga toplom kašom.
Pače se brzo oporavilo i tu bi zauvek ostalo, ali ga gazdarica otera kad je shvtila da pače ne leže jaja i od njega nema koristi. "Pođi dalje", reče, "ince si ružno"!
Do kraja zime jadno pače se nekako snalazilo. Dočekalo je da grane sunce i otopi se sneg.

A onda je, na plavoj vodenoj površini, ugledalo predivne bele ptice dugih vratova. "Šta bih dao da sam i ja takav, a ne ružan tako da me svi teraju"! uzdahnu.
U tom času prišla mu je divna labudica. Pače je od stida saglo glavu i ugledalo u vodi svoj lik: divnog belog labuda!
Tokom teške zime ružno pače beše poraslo i pretvorilo se u prekrasnu pticu. Okružiše ga mnoge, isto tako lepe ptice, a najlepša labudica zaklikta i dade mu znak da pođe za njom. Ponosni mladi labud glasno kliknu i snažno zapliva.
Njegovim patnjama beše došao kraj.

Pustolovina u sumi

U jednoj zemlji Dalekog istoka živeo je nekad jedan kralj, koji je svake noći uzimao novu ženu i sledećeg jutra naređivao da je pogube.

Posle nekog vremena ljudi su postali smrtno uplašeni, jer je dolazio red i na njihove kćeri da po jednu noć budu kraljice. Tada kćer kraljevog savetnika, koja je bila mudra kao i njen otac, zamoli oca: "Dozvoli da postanem kraljeva žena i da povedem sa sobom svoju sestru kao pratilju."
Njen otac je bio zapanjen ovom molbom , ali je znao da je njegova kćere toliko mudra da bi mogla učiniti i kraj tom strašnom kraljevom ponašanju.

I tako se njegova kćer Šeherzada venčala sa kraljem. Posle večere Šeherzada se obrati kralju: "želea bih da se oprostim sa svojom sestrom i poslednji put joj poželim laku noć. "Kralj se sa tim složi i dozvoli njenoj sestri da uđue. Kad je sela ona zamoli Šeherzadu: "Draga sestro, ispričaj mi poslednji put jednu od tvojih prelepih priča. "Šeherzada poče da priča jednu priču, a kada je završi, kralj je bio tako ushićen, da je hteo da čuje još jednu i ona mu obeća da će mu sledeće večeri ispričati novu priču. Kralju su se njene priče toliko dopale da joj je poštedeo život.

Tako su proveli hiljadu i jednu noć, za koje vreme kralj zavoleo Šeherzadu, a ona mu je podarila troje dece. Priče su prestale, ali kralj je nije pogubio. Ona je ostala kraljica svoje zemlje i svi su bili srećni.

Alisa u zemlji čuda

Alisa je rado šetala po poljima i zavirivala u svaki mogući kutak. Tako je jednom sela ispod drveta. Opazila je nekog čudnog zeca koji je gledao nervozno u sat i nekud žurio.

"Kuda to žurite, gospodine?" upitala ga je devojčica. Zec nije odgovrio, samo je brzo nestao u jednoj rupi. Alisa je krenula za njim i ...osetila je da nekud propada. Dugo je tako padala, sve dok na kraju nije stigla do dna. Nije bila povređena, pa je pokušala da se uspravi i opazila je neka veoma mala vrata. "Pa ja kroz njih ne mogu da prodem!" uzviknula je.
"Zašto su tako mala?"
"Popij malo ove čarobne tečnosti", reče joj neki miš, "pa ćeš i sama postati mala!"

Alisa ga posluša i naglo se smanji. Bez muke prođe kroz vratašca i nađe se u prekrasnom ali neobičnom vrtu: biljke i pečurke imale su vrata i prozorčiće. Tu je nekakav čudak sa šeširom pripremao gozbu sa čajem. Bio je okružen neobičnim društvom. I zec je, naravno, bio stigao.

"Šta to slavite?" upita ih Alisa. "Naš je-rođendan!" odgovoriše oni.

Onda društvo pređe u vrt ruža. Jedna od nih je bila bela i uplakana, pa Alisa priđe i poče da je boji u crveno. Naiđoše silni gosti, a među njima i mnogo karata za igru. Karte su, kao vojnici, bili pratnja herc-kraljice. Kad je herc-kraljica opazila šta Alisa radi, strahovito se naljutila i viknula svojim stražarima, kartama:
"Uhvatite je! Uhvatite je!"
Straža polete ka Alisi, a ova, prestrašena da će je ščepati, stade bežati što je brže mogla. Za njom se diže užasna prašina i galama.

Bežeći tako naiđe na ona vratanca, prođe ispod njih, ispi malo tečnosti i ponovo postade velika. Onda se uzvera uz onaj otvor i vrati u podnožje drveta pod kojim je sedela pre nego je zadremala. Tamo je još uvek bila njena mačkica, a sa njom još nekoliko životinja koje su je čudno gledale.

Ružno pače

Jednog dana, na seoskom imanju izleglo se iz jaja nekoliko lepih žutih pačića. Mama patka ih je sa ponosom gledala, čekajući da se iz poslednjeg, velikog jajeta izleže još jedno. Koliko je njeno razočarenje bilo kada se pojavilo veliko, nezgrapno pače, potpuno drugacije od ostalih. Oh, kako je ružno"! uzdahnula je patka. Ipak, kao i svaka majka, ubrzo je zavolela svje veliko, ružno pače, pa ga je vodila i hranila kao i ostalu decu. Međutim, to nije bilo dovoljno. Susedi su se svi redom smejali ružnom pačetu, rugali su mu se, zlostavljali ga i tukli, sve dok ga jednog dana, u odsustvu patke, nisu oterali od kuće.


Jadno, uplakano pače bežalo je sve dalje od nevaljalaca i od svog doma, gladovalo i skrivalo se. Nekako se ipak snalazilo, ali onda je počeo da pada gusti beli sneg. Uskoro je prekrio polja i šume, voda se zaledila, a hrane nigde. Promrzlo i gladno pače ugledalo je pred sobom nečiji dom.
Jedva je našlo snage da priđe vratima i zakuca. Srećom, domaćini su ga čuli i otvorili. Pred njim se ukazala topla soba, sa vatrom na ognjištu i hranom u kotliću.
Pusti to siroče, neka uđe! reče domacin svojoj ženi. Nahrani ga i utopli, vidiš da je sasvim promrzlo! Deco, odnesite ga u postelju", reče gazdarica. "Pokrijte ga i nahranite, možda će preživeti"! Deca poslušaše. Odnesoše klonulo i promrzlo pače, pokriše ga i čim je otvrilo oči, nahraniše ga toplom kašom.
Pače se brzo oporavilo i tu bi zauvek ostalo, ali ga gazdarica otera kad je shvtila da pače ne leže jaja i od njega nema koristi. "Pođi dalje", reče, "ince si ružno"!
Do kraja zime jadno pače se nekako snalazilo. Dočekalo je da grane sunce i otopi se sneg.

A onda je, na plavoj vodenoj površini, ugledalo predivne bele ptice dugih vratova. "Šta bih dao da sam i ja takav, a ne ružan tako da me svi teraju"! uzdahnu.
U tom času prišla mu je divna labudica. Pače je od stida saglo glavu i ugledalo u vodi svoj lik: divnog belog labuda!
Tokom teške zime ružno pače beše poraslo i pretvorilo se u prekrasnu pticu. Okružiše ga mnoge, isto tako lepe ptice, a najlepša labudica zaklikta i dade mu znak da pođe za njom. Ponosni mladi labud glasno kliknu i snažno zapliva.
Njegovim patnjama beše došao kraj.