Znanstvenici - Nucnici - Izumitelji

Nikola Tesla

Pri samoj pomeni riječi izumitelj ili pronalazač većina ljudi će prvo pomisliti na Thomasa Alvu Edisona, koji inače ima veliki broj izuma registriranih na njegovo ime, najpoznatiji su električna sijalica i gramofon.
Na pitanje tko je izumio radio djeca u školama će jednoglasno odgovoriti Markoni, što nije tačno.
Izumitelj, pronalazač, koji je stvarno uveo svijet u 20_ti vijek, veoma čudno ali stvarno je manje poznat, i ne samo to, već postoji veliki broj svijeta koji nikad nije ni čuo za njega. Niti to da je GENIJE STOLJEĆA, Nikola Tesla (1856-1943) mnogo bolje, nego tvrdokorni polupismeni biznismen Edison, upotpunio sliku pravog izumitelja sa iznad toga mnogo većim znanstvenim intelektualnim i intuitivnim znanjem.
Njegovi su i principi po kojima radi daljinski upravljač našeg televizora, visokofrekventna lampa i više od dvije stotine drugih patenata. Radove ovoga giganta znanosti, medjutim, najčešće su prisvajali drugi. Život i djelo ovoga pokradenog i pomalo čak i kod nas zaboravljenog genija protekao je u istraživačkom radu, čestitosti, a završio u siromaštvu i samoći.
(Nikola Tesla je rođen u noći između 9. i 10. jula 1856. godine u selu Smiljani, kraj Gospića (Lika, Hrvatska), od oca Milutina i majke Đuke. Umro je u Njujorku, 7 januara, 1943 godine.)

Koliko je on sposoban izumitelj i tehničar mnogi primjeri govore da je čak u stanju da njegove ideje provede u radno-funkcionalne uređaje, jer Tesla nije neko kao Edison koji godinama pokušava da napravi žičicu za lampu - on je čovjek velikih vizija. Ali dabome najveće vizije koja je krenula sa zemlje i koja za njegovo vrijeme najmanje jedan vijek kroči unaprijed.
Pojedinci govore o hiljadu godina, iako to izgleda smiješno, ipak što se više čovjek upoznaje sa životom i radom ovog neobičnog čovjeka, izumitelja, toliko više je opčinjen mišlju i takvim mogućnostima.
Danas je sve više organizacija i udruženja koje se bave proučavanjem svakojakih aspekata njegova rada, uz to mnogi pokušavaju da naprave slične uređaje kakvima se Tesla služio u njegovim eksperimentima.

Takav je on, suprotno onome što su nam predočili u historijskim knjigama, zapravo Tesla, on je stvarni izumitelj radija, vakumske radio cijevi, i rentgenskog aparata. Tesla je također u smjeni stoljeća udario fundamente radaru, neonskom- i TL- osvjetljenju, auto bobini, i u suštini čak i internetu kada je rekao: "ljudi će moći da se međusobno gledaju dok razgovaraju i razmijenjuju poruke".
Njegovi vizuelni koncepti i predviđanja su također obruč komunikacionih satelita oko Zemlje, u primjeni elektroterapije, MRI-skanera, superštedljivih motora i eficijentnih bezlopatičnih turbina.
Iznad svega toga on je vjerovao u bolju budućnost za cijeli svijet (čovječanstvo), bazirao se zato na fenomenu električne naizmjenične struje. Da bismo shvatili ogromnu važnost svega ovog trebamo prvo realizirati nekoliko fundementalnih tehničkih stvari.

Čudo naizmjenične struje:
Ako uzmemo u obzir da postoji fundamentalni zakon koji određuje ponašanje električne struje, zvani "Omov Zakon". Ovaj Zakon određuje međusobnu relaciju između otpora provodnika, jačine struje (stim isto i gubitak) izgleda veći ako se struja povećava. Zbog toga što potencijalna električna energija koja se preko takvog jednog provodnika (recimo električnog kabla) transportira određena je u produktu jačine struje i napona, totalni transportni gubici su najmanji kada se jačina struje što je moguće više smanji, a napon naprotiv što je moguće više poveća.
To za nas nije više nikakav problem, jer naš naizmjenični napon može se po potrebi povećavati i umanjivati, po našoj želji, pomoću transformatora.
To je i razlog da najvažnije visokonaponske vodove ekstremno visokih napona provodimo (predpostavimo do oko 500.000 volti). Naš preneraženi razvoj poluprovodnika u elektronici u posljednjoj deceniji, bez ovog jednostavnog načina izmjene napona bio bi nemoguć (napon u našem kompjuteru je naprimjer 5 i 12 volti). To je ustvari bio, niko drugi do Nikola Tesla kojem možemo zahvaliti da je primjenu naizmjenične struje napravio uspješnom.

Kada je 1884 god. kao siromašni srbin (iz Hrvatske, tadašnje austro-ugarske monarhije) došao u SAD, Edison je slavio svoj veliki triumf kao izumitelj električne žarulje i njegova kompanija je punom parom bila zauzeta poslom da Njujork Siti (New York City) snadbije sa mrežom kablova i električnih centrala ..... sa jednosmjernim generatorima.
Svaki kvart ili oveća zgrada morali su imati po jednu svoju centralu jer je veliki gubitak energije na udaljenost kod jednosmjerne struje, a pored toga su česti kvarovi izazvani zagrijavanjem kablova.

Tesla je dokazao da su njegovi naizmjenični generatori (bazirano na njegov pronalazak naizmjeničnog generatora ili alternatora) mnogo eficijentniji i pored toga mnogo sigurniji. Ovo je razljutilo Edisona , koji se ponio kao pravi nitkov, dao je na znanje da ne postoje stvari koje ostavlja nezavršenim, počeo je da omalovažava i potkopava Teslu i njegovo mišljenje.
Otišao je tako daleko da je elektrokucirao životinje da bi dokazao kako je opasna naizmjenična struja.
Iako je to u stvarnosti obrnuto, jer visoke struje koje teču kroz jednosmjerni kabel pri kuršlusu stvaraju opekotine.

Tesla je rado demonstrirao još jedan drugi aspekat naizmjenične struje pri čemu je frekvencija podignuta ( na 100.000 Hz i više umjesto 50 Hz koji se nalaze u našim mrežama). Ovakav napon ne protiče kroz tijelo već preko površine tijela i pri tom sa veoma niskom jačinom struje tako da se svijetleće lampe sa golim rukama mogu držati dok se kosa uspravno diže i varniči što izgleda kao prava vatra.
Ovakvi spektakularni prizori, pri čemu treba napomenuti da nisu isključene opasnosti, još se i dan danas prikazuju.
Od velikog su praktičnog značaja njegovi fundamentalni izumi za naizmjenične generatore i motore, kao i 3_fazni jaki motori koji još uvijek čine srce naše današnje industrije.
Na kraju kad je pronašao financijsku podporu preko bankara J.Pierpont Morgana i od Georga Westinghouse koji je proizvodio njegove motore i generatore i uz to postavio jednu za Edisona konkurirajuću električnu kompaniju (sa prvom hidrocentralom na Niagara vodopadima).
Ovo je stvorilo neprijateljske osjećaje u Edisonu, pogotovo je u njemu narasla mržnja kad je morao priznati da nije u pravu te i sam preći na naizmjenični napon, zbog toga je sve od sebe dao i učinio da bi ime Tesla zauvijek nestalo iz školskih knjiga.

Mihajlo Pupin je rodjen 9. oktobra 1854. u selu Idvor, opstina Kovacica, u Banatu. Otac Konstantin (Kosta) i majka Olimpijada, zemljoradnici srednjeg poseda imali su desetoro dece, 5 muskih i 5 zenskih.

Prvo je ucio u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj skoli u Idvoru, a zatim u Nemackoj osnovnoj skoli u Perlezu. Posle toga je presao u Gradjansku skolu i Realku (srednju skolu) u Pancevu, u kojoj je zavrsio V razred u leto 1872. godine. Kao odlican ucenik, dobio je vec 1871. stipendiju u Pancevu.
U jesen 1872. posao je na skolovanje u Prag, u Cesku. Osnovni razlozi za to su ucesce u sukobima Omladine srpske sa nemackim vlastima i zelja okoline (majke, ucitelja prote V. Zivkovica i ucitelja fizike i matematike Simona Kosa) da kao darovit ucenik nastavi dalje skolovanje.
U Pragu, Pupin je nastavio sesti razred i prvi semestar sedmog razreda realke. Primio je stipendiju iz Panceva, ali nedovoljnu i neurednu. Ucio je vrlo neuredno zbog ucesca u sukobima ceske i nemacke omladine i tugovanja za zavicajem. Stoga 1874. odlazi u SAD, preko Hamburga, u svojoj 20-toj godini.

Pupin je prvih pet godina po dolasku u SAD imao vrlo teske uslove zivota. Radio je kao fizicki radnik, prvo na poljskim, nosackim i slicnim poslovima, a zatim u jednoj fabrici dvopeka u Njujorku, posecujuci Kuperovu vecernju skolu. Kad je postao pomocni sluzbenik, konkurisao je i polozio prijemni ispit na Kolumbija-koledzu u Njujorku u jesen 1879. Odmah se istakao kao primeran ucenik. Oslobodjen je placanja skolarine, a vec na kraju prve godine dobio je dve novcane nagrade (iz grckog i matematike). Uglavnom se izdrzavao prihodima od poducavanja slabijih ucenika i fizickog rada.

Po zavrsetku skolovanja 1883. godine primio je diplomu prvog akademskog stepena Bachelor of Arts, a dan pre toga primio je americko drzavljanstvo. Dobio je odmah stipendiju, kao odlican ucenik, za studije matematike i fizike u Kembridzu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je polozio doktorat iz oblasti fizicke hemije, sa temom: "Osmoticki pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji".
Svoju nastavnicku karijeru i naucnu delatnost zapoceo je kao nastavnik fizicke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. godine. Pupin je punih cetrdeset godina bio nastavnik i profesor Kolumbija univerziteta, od 1889. do 1929. godine. Redovni profesor je od 1901. godine, odnosno od svoje 43. godine zivota.
Pupin je pored naucne delatnosti, smislio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.
U sukobu pristasa jednosmerne i naizmenicne struje bio je uz Teslu.
Pupin je bio i uspesan pisac. Za svoje autobiografsko delo "Sa pasnjaka do naucenjaka" (naslov u originalu: "From Immigrant to Inventor"), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.
Nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavicaja i pomagao je i Idvor i Srbiju i Jugoslaviju na sve moguce nacine.
Pupin je bio ozenjen Amerikankom Sarom Katarinom Dzekson iz Njujorka. Imao je sa njom cerku Varvaru, udatu Smit.
Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.

Biografiju sastavili 8.IX 1978.
dr Koca Joncic, Matica iseljenika Srbije
dr Branimir Lolic, dipl.ing., Institut "Mihajlo Pupin"
Svoje akademsko obrazovanje stekao je na Kolumbija koledzu u Njujorku, a svoje strucno obrazovanje na univerzitetima u Kembridzu, Engleska, i Berlinu, Nemacka. U Berlinu je ucio kod cuvenog naucnika Helmholca.

Svoju doktorsku titulu odbranio je na Univerzitetu u Berlinu, a potom se 1889. godine vraca na Kolumbija Univerzitet, gde radi kao profesor teoretske elektrotehnike.

Na Kolumbija univerzitetu bio je profesor od 1892. gde je predavao matematicku fiziku.

Njegova najranija interesovanja, jos iz vremena dok je bio student u Berlinu, vezana su za fizicku hemiju i njegova doktorska disertacija, pod nazivom "Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji" odnosi se upravo na ovu granu.

Njegov polozaj profesora teorijske elektrotehnike postepeno je usmerio njegovo interesovanje na proucavanje elektromagnetskih fenomena. Elektricna rezonanca, kao predmet izucavanja, privukla je njegovu paznju u periodu izmedju 1892. i rezultirala u pronalasku elektricnog strujnog kola, koje se danas univerzalno koristi u svim radio-vezama. Patent elektricnog kola je prodao kompaniji Markoni. U isto vreme kompanija Markoni primenila je njegov pronalazak za ispravljanje visokofrekventnih elektricnih talasa. Ovaj pronalazak smatra se osnovom ispravljanja visokofrekventnih talasa koje se danas univerzalno primenjuje u radiofoniji.

U aprilu 1896. godine otkrio je sekundarnu rentgensku radijaciju i on je danas poznat upravo po tom pronalasku. Imajuci u vidu da se sekundarna rentgenska radijacija univerzalno primenjuje u proucavanju spektra x-zraka, razumljivo je da Pupinovo otkrice predstavlja veoma vazan doprinos elektronskoj fizici.

U februaru 1896. otkrio je brzu metodu rentgenskog snimanja, koja se sastoji u tome sto se izmedju objekta koji se snima i fotografske ploce, umece fluorescentni ekran. Ovo je skratilo vreme ekspozicije (razvijanje snimka) sa trajanja od oko jednog casa na svega nekoliko sekundi. Ovaj metod rentgenskog snimanja, koji je Pupin pronasao, i sada se univerzalno koristi i primenjuje.

Iz razloga koji ne moraju ovde da budu spomenuti, Pupin je bio primoran da prekine rad na x-zracima i tada se opredelio za teorijsko proucavanje telegrafskog i telefonskog prenosa putem zica, posebno preko telefonskih kablova. Prenosenje putem telefonskih kablova predstavljalo je veoma veliki problem pre trideset godina zbog toga sto su americki gradovi postavili zahtev da se sve telefonske veze na podrucju grada smeste pod zemlju. Pupin je potpuno resio ovaj problem, dokazujuci matematicki i eksperimentalno da kad se induktorski kalemovi postave u kabl na odredjenim razmacima, cine kabl jednakim sa nadzemnim provodnicima visoke indukcije, sto istovremeno umanjuje i krivljenje i opadanje. S tim u vezi, Pupin je dosao do novog oblika induktorskih kalemova, bez kojih bi teoretski rezultati imali vrlo malu prakticnu vrednost, zato sto bi, inace, kalemovi koji pripadaju razlicitim telefonskim kruznim linijama imali uzajamno indukovanje, a ovo bi prouzrokovalo ukrstanje razgovora. Induktorski kalemovi nemaju spoljno magnetsko polje i tako nemaju ni zajednicko indukovanje sa spoljasnjim okruzenjem. Western Kompanija iz Njujorka i Siemens-Halske iz Berlina su usavrsile ovu vrstu telefonskog kabla, sto je predstavljalo revolucionarni korak u telefonskim komunikacijama.

Pre cetrnaest godina Americka telefonska i telegrafska kompanija je postavila telefonsku vezu izmedju Bostona, Njujorka i Vasingtona. Preko ovakvog telefonskog kabla, uspostavljena je tada najduza telefonska veza na svetu. Kabl je bio dug 500 milja ili 800 kilometara. Danas se ova razdaljina uvecala uvodjenjem bezvazdusnih provodnika. Ali moramo da napomenemo da bez uvodjenja induktorskih kalemova, prema Pupinovoj teoriji, bezvazdusni provodnici ne bi mogli sami da omoguce telefonske komunikacije. Kalemovi iskljucuju krivljenje, ne samo prouzrokovano nejednakom redukcijom amplitude razlicitih frekvencija, vec i razlicitim brzinama rasprostiranja razlicitih frekvencija.

U usavrsavanju induktorskih kalemova za poslednjih dvadeset pet godina, Pupin je saradjivao sa Western Electric Company i Siemens-Halske u Berlinu.

Za vreme rata, Pupin i njegovi saradnici su se bavili istrazivanjem ciji je cilj bio razvoj sistema za otkrivanje podmornica i sistem telefonskih komunikacija u vazdusnom saobracaju. Ovaj rad mu je doneo priznanje, sto se vidi iz pisma na 386. strani Pupinove biografije, pod nazivom "Sa pasnjaka do naucenjaka". Ova autobiografija na izvestan nacin nabraja Pupinove pronalaske, koje je ukratko opisao autor u predgovoru; tacnost nije nikada proveravana.

Ovde bi takodje trebalo pomenuti da je Pupin u svom eseju iz 1899. godine, pod naslovom "Prenosenje kroz neprovucene provodnike", dao prvi matematicki pristup elektricnog prenosenja preko tzv. umetnih vodova. I ova teorija predstavlja pronalazak modernih elektricnih filtera koji se mnogo koriste u telefonskim, telegrafskim i radio-komunikacijama.

Tokom poslednjih sest godina, Pupin je proucavao, kako teoretski, tako i eksperimentalno, elektricno prenosenje putem kablova koji idu ispod mora, i uspeo da prosiri lord Kelvinov matematicki pristup ovom predmetu. Rezultat ovog proucavanja je novi tip umetnih provoda koji treeba da se koriste u dvostrukom radu kablova ispod mora. Teorija i eksperimentalni rezultati jos nisu objavljeni, ali ce biti objavljeni u najskorijoj buducnosti. Prva najava poslata je Izdavackom odboru koji je odrzao sednicu u mestu Komo, u Italiji, septembra 1927. godine povodom Voltine komemoracije.

U sukobu pristalica jednosmerne i naizmenicne struje, bio je na strani Tesle, Vestinghausa i drugih.
Pupin je patentirao ukupno 24 svoja pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine. Pronalasci su mu, uglavnom, iz oblasti telefonije, telegrafije i radiotehnike. Svetsku slavu je dobio pronalaskom postupka pupinizacije, koji je omogucio prenos pisanog ili govornog signala na vrlo velike daljine, sto pre Pupinovog pronalaska nije bilo moguce. Sam postupak nazvan je po Pupinu.

Spisak Pupinovih patenata objavljenih u S.A.D.
1. Br. 519 346
Apparatus for telegraphic or telephonic transmission
(Aparat za telegrafske i telefonske prenose)
Objavljen 8.V 1894.

2. Br. 519 347
Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems
(Transformator za telegrafske, telefonske ili druge elektricne sisteme)
Objavljen 8. V 1894.

3. Br. 640 515
Art of distributing electrical energy by alternating currents
(Tehnika razvodjenja elektricne energije pomocu naizmenicnih struja)
Objavljen 2. I 1900.

4. Br. 640 516
Electrical transmission by resonance circuits
(Elektricni prenos pomocu rezonantnih strujnih kola)
Objavljen 2. I 1900.

5. Br. 652 230
Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
(Tehnika smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to)
Objavljen 19. VI 1900.

6. Br. 652 231
Metohod of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
(Metod smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to)
Objavljen 19. VI 1900.

7. Br. 697 660
Winding-machine
(Masina za namotavanje)
Objavljen 15. IV 1902.

8. Br. 707 007
Multiple telegraphy
(Visestruka telegrafija)
Objavljen 12. VIII 1902.

9. Br. 707 008
Multiple telegraphy
(Visestruka telegrafija)
Objavljen 12. VIII 1902.

10. Br. 713 044
Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process
(Proizvodjenje asimetricnih struja pomocu simetricnog elektromotornog procesa)
Objavljen 4.XI 1902.

11. Br. 768 301
Wireless electrical signalling
(Bezicno prenosenje elektricnih signala)
Objavljen 23. VIII 1904.

12. Br. 761 995
Apparatus for reducing attenuation of electric waves
(Aparat za smanjenje slabljenja elektricnih talasa)
Objavljen 7. VI 1904.

13. Br. 1.334 165
Electric wave transmission
(Prenosenje elektricnih talasa)
Objavljen 16. III 1920.

14. Br. 1.336 378
Antenna with distributed positive resistance
(Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom)
Objavljen 6.IV 1920.

15. Br. 1.388 877
Sound generator
(Zvucni generator)
Objavljen 3. XII 1921.

16. Br. 1.388 441
Multiple antenna for electrical wave transmission
(Visestruka antena za prenosenje elektricnih talasa)
Objavljen 23. XII 1921.

17. Br. 1.415 845
Selective opposing impedance to received electrical oscillation
(Selektivna impedancija koja se suprostavlja primljenim elektricnim oscilacijama)
Objavljen 9. V 1922.

18. Br. 1.416 061
Radio receiving system having high selectivity
(Radioprijemni sistem visoke selektivnosti)
Objavljen 10. V 1922.

19. Br. 1.456 909
Wave conductor
(Talasni provodnik)
Objavljen 29. V 1922.

20. Br. 1.452 833
Selective amplifying apparatus
(Aparat za selektivno pojacavanje)
Objavljen 24. IV 1923.

21. Br. 1.446 769
Aperiodic pilot conductor
(Aperiodicni pilotni provodnik)
Objavljen 23. II 1923.

22. Br. 1.488 514
Selective amplifying apparatus
(Selektivni aparat za pojacavanje)
Objavljen 1. IV 1923.

23. Br. 1.494 803
Electrical tuning
(Elektricno podesavanje)
Objavljen 29. V 1923.

24. Br. 1.503 875
Tone producing radio receiver
(Radiofonski prijemnik)
Objavljen 29. IV 1923
U citavom svom zivotu Pupin je zadrzao neposredni odnos prema fizickom radu, obicnim ljudima i starom zavicaju. On se za vreme skolskih odmora aktivno bavio poljoprivrednim poslovima, sto je cinio i kasnije povremeno kao naucnik, na svojoj farmi u Norfolku, oko 200 km od Njujorka, na kome je zaposlio nase iseljenike i sa njima radio i vodio razgovore. Tu ljubav prema selu i poljoprivredi izrazavao je i na veoma racionalan nacin - stalno insistirajuci na strucnom osposobljavanju omladine u starom zavicaju radi unapredjenja poljoprivredne proizvodnje. U tu svrhu je podigao Narodni dom i osnovao fond u Idvoru.

Druga karakteristicna delatnost Pupina bila je usmerena na okupljanje srpskih i drugih jugoslovenskih iseljenika u Americi radi pruzanja uzajamne pomoci, odrzavanja etno-kulturnog nasledja i veza sa starim zavicajem. On je jedan od osnivaca jedne od najstarijih srpskih iseljenickih organizacija - "Savez zajednickih Srba - Sloga" (1909), a pri njenom udruzivanju sa druge tri u Srpski narodni savez (Serbian national fondation) bio je jedan od osnivaca i dugogodisnji predsednik (1909-1926).

On je i licno negovao, cenio i isticao kulturno nasledje i druge vrline ljudi svoga zavicaja. U svojoj kuci je imao biblioteku sa delima Vuka, Zmaja, Njegosa i drugih i slike Urosa Predica i Paje Jovanovica.

Pupin je narocito mnogo doprineo pravilnom obavestavanju iseljenicke i najsire americke javnosti u doba balkanskih ratova i prvog svetskog rata o naporima i stradanjima Srbije i Crne Gore i u organizovanju podrske i pomoci Srbiji, Crnoj Gori i Jugoslovenskom odboru. Davao je i velike licne priloge Crvenom krstu, izbeglicama i mnogim drugim fondovima.

On je prvi diplomata Srbije u S.A.D. - postavljen je za pocasnog konzula 1912. i obavljao ovu duznost sve do 1920. godine. Obavljajuci ovu duznost, on je vrlo mnogo doprineo uspostavljanju medjudrzavnih i sirih drustvenih odnosa izmedju Srbije i kasnije Jugoslavije i S.A.D.

Posebno je veliki i znacajan njegov doprinos u stvaranju Jugoslavije kao zajednicke drzave Juznih Slovena i uspostavljanju njenih granica. On je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (aprila - maja 1919.), na poziv vlade Drzave S.H.S. Veoma je mnogo koristio svoje licno poznanstvo sa Vudro Vilsonom, predsednikom S.A.D. (bili su skolski drugovi). U vrlo teskoj situaciji po granice Jugoslavije on je licno uputio memorandum 19. IV 1919. predsedniku S.A.D., na osnovu dobijenih podataka o istorijskim i etnickim karakteristikama granicnih podrucja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Medjumurja, Baranje i Makedonije sto je doprinelo da Vilson da izjavu svega tri dana kasnije o nepriznavanju Londonskog ugovora saveznika sa Italijom.

Sa starim zavicajem je odrzavao brojne i raznovrsne veze. Dolazio je u posetu sest puta (1883., 1884., 1886., 1902., 1919., 1921.). Dopisivao se sa mnogim prijateljima i poznanicima; interesovao se o zbivanjima. Osnovao je poseban "Fond Mihaila Pupina" od svoje imovine u Jugoslaviji, dodelivsi ga "Privredniku" za skolovanje omladine i za nagrade, "za vanredne uspehe u poljoprivredi", kao i Idvoru za nagradjivanje ucenika i pomoc crkvenoj opstini. Posebnu svrhu namenio je sagradjenom Domu u Idvoru, za citaonicu i skolovanje omladine za poljoprivredu i za elektrifikaciju i podizanje vodovoda u Idvoru.

On je posebno gajio ljubav i prema Makedoniji i Ohridu, dajuci zvona kao poklone crkvama, osnivajuci fond za pomoc sirotinje i sl. Jos 1913. godine osniva "Fond Olimpijade Pupin" pri S.A.N.U. za pomaganje skolovanja siromasne dece u Staroj Srbiji i Makedoniji. Stoga je jos 30-tih godina jedna ulica u Ohridu dobila njegovo ime.

Takodje, o svojoj pomoci Sloveniji da dobije Bled i Triglav u svoj sastav on pise 1934.:

"Da nije bilo Ribarsa i drugih slovenackih delegata u Parizu ni Slovenci ne bi nikad doznali da sam im ja u poslednjem casu izbavio Bled i bledski trougao sa Triglavom i ja danas ne bih bio pocasni gradjanin Bleda".
U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naucnu i rodoljubivu delatnost, u Jugoslaviji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (preko 300 istrazivaca), jedna fabrika iz oblasti elektronike i vise skola, a i ulice u mnogim mestima.
Pupin je 1923. godine objavio svoju autobiografiju "Sa pasnjaka do naucenjaka" (u originalu From Immigrant to Inventor). Za tu knjigu 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu. Prvi put na srpskom jeziku, u prevodu M. Jeftica, knjiga je objavljena 1929. godine. Ona se i danas smatra jednom od najzanimljivijih autobiografija, a pocinje poglavljem:

STA SAM DONEO AMERICI
Kada sam se iskrcao pre cetrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u dzepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila nista drukcija. Mladi doseljenik, kao sto sam tada bio ja i ne pocinje nista dok ne potrosi sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrosio na jedan komad pite od sljiva, sto je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje sljiva, a vise kostica!. A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo vise vremena da ih utrosim, verovatno na slicne stvari, a borba za opstanak koja me je ocekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreca da se ovde iskrca bez prebijene pare u dzepu; za mladog coveka uopste nije nesreca biti bez novaca, ako se odlucio da sam sebi krci put samostalnom zivotu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teskoce sa kojima bi se sukobio.

Doseljenik koji je vican raznim vestinama i zanatima, a telesno je sposoban da izdrzi naporan rad, s pravom zasluzuje posebnu paznju. A sta moze pruziti mladi doseljenik koji nema para u dzepu, nije vican bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je dosao? Ocigledno nista. A da su pre cetrdeset osam godina postojali ovi sadasnji propisi o useljavanju, ja bih verovatno bio vracen natrag. Medjutim, ima izvesnih stvari koje mlad doseljenik moze doneti ovoj zemlji, a koje su mnogo dragocenije od svih onih koje danas propisuje zakon o useljavanju. A sta sam ja, kada sam se 1874. godine iskrcao u Kasl Gardenu, doneo? Pokusacu da odgovorim na ovo pitanje pricom o svom zivotu pre iskrcavanja u ovu zemlju.

Moje rodno mesto je Idvor, a ova cinjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne moze naci ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je vazan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajunu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine trazili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti cinjenicu da je stanovnistvo Banata srpsko, narocito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me licno i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru nijedna nacija, osim srpske, nije nikada zivela. Stanovnici Idvora bili su oduvek zemljoradnici, a vecina od njih bila je nepismena u doba moga detinjstva. Pa ni moj otac ni moja majka nisu znali citati ni pisati. Tu se namece pitanje: sta je mogao decak od petnaest godina, rodjen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se nasle zakonske mogucnosti da mu se dozvoli useljavanje? Ali ja sam tada verovao da nosim Americi takve vrednosti da ce mi se dozvoliti useljavanje, pa sam se prilicno iznenadio kada sam primetio da na mene niko ne obraca posebnu paznju kada sam se iskrcao.

Od kada se pamti, idvorski Srbi su se smatrali bracom Srba u Srbiji, koji su se nalazili samo na nekoliko puskometa dalje od Idvora, na juznoj strani Dunava. Vedrih dana iz Idvora se jasno moze videti Avala, planina u blizini Beograda. Ova plava planina, koja je za mene u to doba bila nesto posebno, izgledala je kao da uvek podseca Srbe u Banatu, kako ih Srbi iz Srbije motre okom punim nezne paznje...
NEOBJAVLJENO IZ PUPINOVE PREPISKE
Poslednje pismo dr. Pavlu Miljanicu, 1.11.1934.

Dragi prijatelju:

Stigla mi je diploma koja svedoci da sam Pocasni Doktor Tehnickih Nauka Beogradskog Univerziteta. Ona mi se izvanredno dopada, narocito jedan izraz u njoj koji kaze, da je moj naucni i tehnicki rad mnogo doprineo "za moralni prestiz moje zahvalne otadzbine". Moralni prestiz zahvalne otadzbine mnogo mi je dragoceniji nego sve drugo na svetu.

Ja sam dugo ziveo u nadi da cu opet posetiti Beograd gde sam poslednji put bio 1921. godine. Ali noge su mi toliko iznemogle da o putu u Evropu ne mogu ni misliti, narocito sada kada je nasa mila Jugoslavija u dubokoj zalosti. Poznavao sam pok. Kralja Aleksandra i mnogo sam ga zavoleo, a i on je mene bio zavoleo jer me je sa licnim pismom pozvao da dodjem i da zivim u Beogradu. Nama ovde u Americi se cini da je njegovo ubistvo moglo da se izbegne, da su s jedne i sa druge strane automobila stajala po dva detektiva na papuci njegovog automobila sa zakacenim revolverima i spremni da pucaju na svakog sumnjivog coveka koji se priblizi automobilu. Zasto Francuzi nisu to ucinili nama je ovde zagonetno.

Opste je misljenje ovde u Americi da ce ova grozna tragedija ojacati jugoslovensko ujedinjenje, jer mada je separatisticki dug u Hrvatskoj dosta razvijen velika vecina naroda vidi da je taj separatizam odgojen pod uplivom jugoslovenskih neprijatelja. Hrvati i Slovenci vide jasno da se bez pomoci od strane Srba ne mogu odrzati protiv Madzara i Nemaca i Talijana. Meni je mnogo milo sto je pok. Kralj naznacio u njegovom testamentu da Princ Pavle postane Regent Kralja Petra II. Ja poznajem Princa Pavla licno i duboko sam uveren da ce on biti izvanredno dobar regent, i da ce ga narod mnogo zavoleti i postovati. Mnogo mi je zao sto je pod danasnjim okolnostima mladi Kralj Petar morao da napusti njegovu skolu u Engleskoj. Ja sam mnogo zabrinut za njegovo skolovanje i drustveno vaspitanje i uveren sam da ceo srpski narod u celoj ovoj stvari tako isto misli kao i ja.

Radujem se sto cujem da se Tehnicki Fakultet beogradskog univerziteta preselio u novu zgradu za tehnicke nauke. Pisite mi, molim Vas, kako je udesen elektricni laboratorij u toj zgradi i ko je direktor te laboratorije? Mnogo bi me obavezali kad bi mi poslali katalog u kome se tacno vidi program tehnickog odeljenja na Vasem univerzitetu.

Ove godine Americki Institut elektricnih inzinjera slavio je svoju pedesetogodisnjicu, i tom prilikom stampano je svecano izdanje zvanicnog casopisa toga Instituta. Bila mi je namera da Vam posaljem jedan primerak toga svecanog izdanja. Da li sam Vam ga poslao ili ne, danas neznam. Ali ako nisam javite mi pa cu Vam ga poslati. U prilogu Vam saljem moj clanak koji je izasao u tom izdanju.

Sa srdacnim pozdravima i najlepsim zeljama za Vas uspeh

Albert Ajnštajn (nem. Albert Einstein) je bio teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Rođen je u 14. marta 1879. godine u Ulmu, u Nemačkoj, a preminuo je 18. aprila 1955. godine u Prinstonu u Nju Džerziju, u Sjedinjenim Američkim Državama.
Albert Ajnštajn je formulisao Specijalnu i Opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc2), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u Annus Mirabilis ili „Godini čuda“) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime „Ajnštajn“ je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija.
U novembru 1915, Ajnštajn je održao seriju predavanja pred Pruskom akademijom nauka na kojima je predstavio novu teoriju gravitacije, poznatu kao Opšta teorija relativnosti. Poslednje predavanje se završava njegovim uvođenjem jednačina koje zamenjuju Njutnov zakon gravitacije i nazivaju se Ajnštajnove jednačine polja. David Hilbert, zapravo, je objavio jednačine polja u članku koji je datiran pet dana pre Ajnštajnovih predavanja. Ali prema Tornu (Thorne) (117-118), Hilbert je otkrio ispravne jednačine tek posle “premišljanja nad stvarima koje je naučio” tokom nedavne Ajnštajnove posete Getingenu. Torn ide i dalje pa kaže: “Sasvim prirodno, i u skladu sa Hilbertovim viđenjem stvari, rezultujući zakoni zakrivljenosti hitro su nazvani imenom “Ajnštajnove jednačine polja”, radije nego da budu nazvane po Hilbertu. U stvari, da nije bilo Ajnštajna, opšte relativistički zakoni gravitacije možda bi bili otkriveni tek nekoliko decenija kasnije.” Videti Osporavanja prioriteta otkrića relativnosti za više detalja. Ova teorija sve posmatrače smatra ekvivalentnim, a ne samo one koji se kreću ravnomerno, odnosno stalnom brzionom. U opštoj relativnosti gravitacija nije više sila (kao što je to u Njutnovom zakonu gravitacije) nego je posledica zakrivljenosti prostor-vremena.Ajnštajnovi objavljeni radovi iz opšte relativnosti za vreme rata nisu bili dostupni nigde izvan Nemačke. Vesti o Ajnštajnovoj novoj teoriji stigle su do astronoma sa engleskog govornog područja u Engleskoj i Americi preko holandskih fizičara Hendrika Lorenca i Pola Erenfesta kao i njihovog kolege Vilema de Sitera, direktora Lajdenske opservatorije. Artur Stenli Edington iz Engleske, koji je bio Sekretar Kraljevskog astronomskog društva, zatražio je od de Sitera da u korist njegovih astronoma napiše seriju članaka na engleskom. On je bio fasciniran novom teorijom i postao je vodeći pobornik i popularizator teorije relativnosti.
Većini astronoma nije se sviđala Ajnštajnova geometrizacija gravitacije i smatrali su da njegova predviđanja pojava savijanja svetlosti i gravitacionog crvenog pomaka ne mogu da budu tačna. Godine 1917, astronomi pri Maunt Vilson opservatoriji (Mt. Wilson Observatory) u južnoj Kaliforniji objavili su rezultate spektroskopskih analiza Sunčevog spektra koje su, činilo se, ukazivale na to da nema nikakvog gravitacionog crvenog pomaka u Sunčevoj svetlosti.
U 1918. godini, astronomi pri Lik opservatoriji (Lick Observatory) u severnoj Kaliforniji načinili su fotografije pomračenja sunca vidljivog u Sjedinjenim Državama. Nakon završetka rata, oni su proglasili svoje nalaze tvrdeći da su Ajnštajnova opšte-relativistička predviđanja o savijanju svetlosti pogrešna, ali nisu nikada objavili njihove rezultate, pravdajući to mogućim velikim greškama pri merenju.
U maju mesecu, 1919, tokom britanskih osmatračkih ekspedicija pomračenja Sunca (preduzetih u Sobralu, Brazil, (Sobral, Ceará, Brazil), kao i na ostrvu Principe (Prinčevsko ostrvo), na zapadnoj ovali Afrike, Artur Stenli Edington nadgledao je merenje savijanja svetlosti zvezda prilikom njenog prolaska u blizini Sunca, što rezultuje u prividnom pomeranju položaja posmatranih zvezda dalje od Sunca. Ovaj fenomen nazvan je efekat gravitacionog sočiva i u ovom slučaju opaženo pomeranje položaja zvezda bilo je duplo veće nego što je bilo predviđeno Njutnovom fizikom. Ova opažanja slagala su se sa predviđanjima proisteklim iz Ajnštajnovih jednačina polja iz Opšte teorije relativnosti. Edington je objavio da rezultati potvrđuju Ajnštajnovo predviđanje i Tajms magazin (The Times) izvestio je o ovoj potvrdi Ajnštajnove teorije 7. novembra iste godine, naslovima "Revolucija u nauci – Nova teorija Univerzuma – Njutnovske ideje su odbačene". Nobelov laureat Maks Born (Max Born) izrazio je svoje poglede na opštu relativnost kao na "najveći podvig ljudskog razmišljanja o prirodi"; njegov kolega laureat Pol Dirak (Paul Dirac) nazvao je to "verovatno najvećim naučnim otkrićem ikada učinjenim". Ovi komentari i rezultujući publicitet zacementirali su Ajnštajnovu slavu. On je postao svetski slavan – neuobičajeno dostignuće za jednog naučnika.
Mnogi naučnici još uvek nisu ubeđeni u sve to zbog raznoraznih razloga, počevši od onih naučnih (neslaganje sa Ajnštajnovim tumačenjem eksperimenata, verovanje u eter ili u to da je apsolutni sistem referencije neophodan) pa sve do psiho-socijalnih (konzervatizam, antisemitizam). Prema Ajnštajnovom gledištu, većina primedbi dolazila je od eksperimentatora koji su imali vrlo malo razumevanja teorije koja je u to uključena. Ajnštajnova popularnost u javnosti, koja je nastupila posle članka iz 1919, stvorila je ozlojeđenost kod tih naučnika, a kod nekih ova ozlojeđenost se zadržala i u 1930.-im godinama.

30. marta, 1921., Ajnštajn odlazi u Njujork da drži predavanja o njegovoj novoj Teoriji relativnosti, a iste godine on će biti nagrađen i Nobelovom nagradom. Mada je on sada bio najslavniji po svome radu na relativnosti, Nobelova nagrada mu je dodeljena za raniji rad o fotoelektričnom efektu, jer je njegova opšta relativnost još uvek bila predmet sporenja. Nobelov komitet je, dakle, doneo odluku da navodeći njegov najmanje osporavani rad prilikom dolele nagrade, učine to prihvatljivijim za naučnu zajednicu.
U 1909. godini, Ajnštajn predstavlja svoj rad “Razvoj naših pogleda na sastav i suštinu zračenja” (nem. Über die Entwicklung unserer Anschauungen über das Wesen und die Konstitution der Strahlung, dostupan i u engleskom prevodu kao: engl. The Development of Our Views on the Composition and Essence of Radiation) u kojem sumira dotadašnja gledišta fizičara na koncept luminoferusnog (propusnog za svetlost) etera i, što je još važnije, u kojem razmatra o pojavi kvantizacije svetlosti. U ovome, kao i u ranijem 1909. godine članku, Ajnštajn pokazuje da kvanti energije, koje je u fiziku uveo Maks Plank, takođe poseduju i dobro definisan impuls i da se u mnogim pogledima ponašaju kao da su nezavisne tačkaste čestice. Ovaj članak obeležava uvođenje modernog „fotonskog“ koncepta (mada je termin kao takav uveden znatno kasnije, u radu iz 1926. godine Gilberta N. Luisa (Gilbert N. Lewis). Čak možda još značajnije je to, što Ajnštajn pokazuje da svetlost može istovremeno da bude i talas i čestica, i tačno predskazuje da fizika stoji na ivici revolucije koja će zahtevati od nje da ujedini ove dva dualna svojstva svetlosti. Međutim, njegov predlog da Maksvelove jednačine elektromagnetnog polja treba izmeniti tako da one dozvole u graničnim slučajevima i singularitete polja, nikada nije dalje razvijan, mada je mogao imati uticaja na Luj de Broljijevu talasno-čestičnu pilot hipotezu Kvantne mehanike.

Determinizam

Početkom 1920-ih, kako je originalna kvantna teorija sve više zamenjivana sa novom teorijom Kvantne mehanike, Ajnštajn je glasno počeo da kritikuje Kopenhagensko tumačenje (Copenhagen interpretation) novih jednačina. Njegov opozicioni stav u gledanju na ovo pitanje on će zadržati celog svoga života. Većina vidi razloge ovog njegovog protivljenja u tome što je on bio kruti determinista (videti determinizam). Pri tome oni se pozivaju na pismo upućeno Maksu Bornu). 1926, u kojem Ajnštajn navodi primedbu koje se istoričari najviše podsećaju:

Kvantna mehanika je zaista impozantna. Ali neki unutrašnji glas mi govori da to još nije prava stvar. Ova teorija kaže nam mnogo toga, ali nas zaista ne dovodi nimalo bliže tajni Onog Starog (Boga, Stvoritelja, prim. prev.). Ja sam, po svaku cenu, ubeđen da se On (Bog) ne igra kockom.

Na ovo, Nils Bor, koji se najviše sporio sa Ajnštajnom oko kvantne teorije, odgovorio mu je, "Prestani da govoriš Bogu šta bi on trebalo da radi!" Bor-Ajnštajnova debata o fundamentalnim aspektima kvantne mehanike desila se tokom Solvej konferencije. Još jedan važan deo Ajnštajnove tačke gledišta na probablizam kvantne mehanike predstavlja čuveni EPR članak koji je on napisao zajedno sa Podolskim i Rozenom (Ajnštajn - Podolski - Rozen paradoks). Neki fizičari uzimaju ovaj rad kao dodatni dokaz tvrđenja da je Ajnštajn bio u suštini determinista.
Ima mesta, međutim, i za sasvim drugačije gledanje na ove Ajnštajnove primedbe upućene “kvantnim pravovercima”. Jer, Ajnštajn je osim ove, prethodno navedene, izjave davao i neke druge, tako da je Ajnštajnov savremenik Volfgang Pauli, našao za njega po ovome pitanju i reči razumevanja. Prethodno citirana izjava “Bog se ne igra kockom” data je prilično rano, a Ajnštajnove kasnije izjave tiču se nekih drugih tema. Volfgang Paulijev citat po ovom pitanju je sledeći:
U “Kopenhagenskom tumačenju”, deo (1.3.2.) iznad, navedena je primedba o neslaganju u pogledu Ajnštajnove trenutne pozicije u odnosu na kvantnu teoriju. Čuvena izjava "Bog se ne igra kockom" često je korišćena da podrži mišljenje većine kako se njemu nije sviđala ova teorija zbog njenog indeterminizma.
Drugi navode slučajeve za jedan drugačiji pogled na ovo pitanje. Oni napominju da se izjava o “kocki”, iz 1926, pojavljuje u vreme kada je kvantna teorija tek u prvoj godnini svoga otkrića i da u sledećih 30 godina njegovog života teško bi se mogao naći neki njegov sličan komentar o ovome. Umesto toga Ajnštajn se koncentriše na konceptualno nezavisan problem “nepotpunosti” kvantne mehanike. Njegovo ukazivanje na “nepotpunost” iskazano je u njegovom EPR članku iz 1935, kao i u “Registraciona traka Gajgerovog brojača” misaonom eksperimentu iz 1949 (videti deo 1.3.2.2.). Dodatna potvrda protiv “Ajnštajn-determinista” viđenja je i Paulijeva izjava: “on (Ajnštajn) "odbija” da je ikada koristio kao kriterijum za prihvatljivost neke teorije pitanje 'Da li je ona rigorozno deterministička?'".
U korist determinističkog viđenja su sledeće Ajnštajnove izjave:
Ali naučnik je opsednut osećajem za univerzalnu kauzalnost. Budućnost je, za njega, do svake sitnice neophodna i determinisana kao i prošlost. Kao i:
Ljudi poput nas, koji veruju u fiziku, znaju da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti ništa drugo nego tvrdoglavo postojana iluzija Njegova privrženost Šopenhaueru trebalo bi takođe da se citira:
Ja ne verujem u slobodu volje. Šopenhauerove reči: “Čovek može da čini šta hoće da čini, ali ne može da želi ono što želi” pratile su me u svim situacijama u mome životu i pomirile me sa delovanjima drugih ljudi čak i kada su ona bila prilično bolna za mene samog. Ova svest o nedostatku slobodne volje sačuvala me je od toga da previše ozbiljno shvatim samoga sebe kao i moje prijatelje kada su delovali i odlučivali individualno, a sačuvala me je i da ne izgubim svoje živce. Ajnštajn je verovao da svaki istinski teoretičar uvek zauzima i poziciju metafizičara bez obzira šta radio:
Ja verujem da je svaki istinski teoretičar neka vrsta pripitomljenog metafizičara, bez obzira koliko čistim pozitivistom on samoga sebe smatrao. Metafizičar veruje da je ono što je logički jednostavno takođe i realno. Pripitomljeni metafizičar veruje da nije sve ono što je logički jednostavno istovremeno i uključeno u iskustvenu realnost, ali da se zato sveukupnost svih čulnih iskustava može razumeti na bazi konceptualnog sistema izgrađenog na premisama velike jednostavnosti Sledeća opšta ocena je data od strane njegovog kolege Natana Rozena:
Ja mislim da je stvar koja me je kod njega najviše impresionirala bila jednostavnost njegovog mišljenja i njegova vera u sposobnost ljudskog uma da razume delovanja prirode. Kroz ceo svoj život, Ajnštajn je verovao da je ljudski razum sposoban da nas dovede do teorije koja će nam omogućiti ispravan opis fizičkih pojava. U izgrađivanju teorija, on je imao pristup sličan pristupu jednog umetnika; on je žudeo za jednostavnošću i lepotom (a lepota je za njega bila, na kraju krajeva, opet u suštini jednostavnost). Krucijalno pitanje koje bi on pitao, dok je odvagavao neke od elemenata teorije bilo je: "Da li je ovo razumno?" Bez obzira kako uspešnom bi se neka teorija činila, ukoliko bi mu se učinilo da ona nije i razumna (nemačka reč koju je on koristio bila je "vernunftig"), on bi bio ubeđen da ta teorija ne može da obezbedi zaista fundamentalno razumevanje prirode.

Isaac Newton,Lincolnshire, engleski fizičar, matematičar,
astronom i jedan od najvećih prirodnih znanstvenika u povijesti,
rodio se 4. siječnja 1643. u Lincolnshireu,
a preminuo je 31. ožujka 1727. u Londonu.

Isaac Newton se zapravo rodio na Božić, 25. prosinca 1642.
(4. siječnja 1643. jest po gregorijanskom kalendaru)
u zaselku Woolsthorpe u okrugu Lincolnshire u Engleskoj
(gdje se tada još koristio Julijanski kalendar).
Njegova se majka uskoro preudala, pa je o malom Isaacu skrbila baka.
Još dok je pohađao osnovnu školu,
Isaacov je ujak William Esconty uočio
kako njegov nećak nije običan dječak
već da posjeduje nesumnjive crte izuzetne nadarenosti.
Newton je veoma rano pokazao i vještinu u izradi raznovrsnih naprava
kojima je zarađivao i svoje prve honorare.
Umjesto da s vršnjacima uživa u dječjim nepodopštinama,
mali je Isaac konstruirao mehaničke lutke,
fenjere kojima je plašio praznovjerne seljake,
drveni sat koji se sam navijao,
mlin kojega je pokretao miš te još mnogo toga.

Srednju školu Newton je završio u gradiću Grenthemu.
Zatim se, po preporuci svoga ujaka,
upisuje na sveučilište Cambridge kao najsiromašniji student.
Zbog toga je morao raditi teške poslove kako bi zaradio za život i školovanje.
Ali, sveučilište je rangiralo svoje studente,
a Newton se s vremenom i znanjem -
iako je u samome početku bio zadnji na rang listi - izdvojio i nametnuo.
O tome dovoljno govori činjenica
da je odmah nakon završenog studija
dobio mjesto predavača na istome fakultetu na kojem je i studirao.

U periodu od 1664. do 1666. godine Londonom je harala kuga,
pa se Newton mogao na miru udubiti u svoje zamisli
vezane za mehaniku i dinamiku te tako postaviti temelje svome životnom djelu.
Newton je tih godina radio tako intenzivno da se skoro razbolio.
Nakon što je kuga minula,
Newton se vratio u Cambridge gdje je 1669.
na mjestu profesora matematike naslijedio svog učitelja Isaaca Barrowa.
Prvo je predavao optiku,
a potom i druge predmete među kojima se našao zemljopis,
iz kojega je objavio jedan udžbenik.

U Kraljevsku akademiju Newton je primljen
na osnovu reflektorskog teleskopa kojim je promatrao Jupiterove satelite.
Teleskop je izradio sam, pokazavši tako savršeno poznavanje
složenih tehnoloških postupaka
(od kojih je, primjerice, najsloženiji bio brušenje zrcala).

Izbor u Akademiju donio je Newtonu i prvi sukob,
s fizičarem Robertom Hookeom.
Hooke je bio čovjek koji nije imao strpljenja raditi dugo na jednom projektu
i čuvati za sebe otkriće do samoga kraja.
Zbog toga je dolazio u mnoge sporove s drugim znanstvenicima
koji su njegove ideje dovodili do konačnog ostvarenja.
S Newtonom se sporio zbog teorije svjetlosti.
Za razliku od Hookea,
Newton je kao rijetko koji znanstvenik bio nesklon
iznošenju svojih ideja u javnost prije njihove konačne obrade.
Za njega je bilo sasvim prirodno da utroši 20 godina na neki posao.
Ipak, nije bio tajanstven ili praznovjeran.
Laskanja i priznanja dolazila su sama po sebi; on ih nije odbijao,
ali mu nisu niti mnogo značila.
Druga Newtonova svađa je ona s Gottfriedom Leibnizom
oko pitanja prvenstva u otkriću infinitezimalnog računa
(izračunavanju promjena objekata
ili kvantitete mjerenjem njihovih vrijednosti na različitim djelićima intervala).
U tom je sporu postupio nečasno jer je sam imenovao članove povjerenstva
koji su trebali nepristrano razriješiti spor.

Newton je kao alkemičar žudio otkriti ono što se zove materia prima
(prvobitna materija) kako bi na taj način imao sve.
Nije se zadovoljavao samo objašnjavanjem ustrojstva svijeta
jer je priznavao vrhovnog tvorca na svoj protestantski način,
kao strastveni teolog i pisac mnogih teoloških rasprava
u kojima je iskušavao svoju logiku,
na pitanjima bez ikakvog značaja za znanost, pa i samu teologiju danas.
Nije se zadovoljavao pasivnim promatranjem i bilježenjem
onoga što jest takvo kakvo jest;
od prvoga dana stvaranja žudio je za samim stvaranjem,
za mijenjanjem, kako bi mogao reći: "Otkrio sam sve".
Hypotheses non fingo (Ne izmišljaj hipoteze)
je bilo njegovo čuveno geslo kojeg nije napuštao do kraja života.
Za sve je tražio logična objašnjenja u eksperimentu.

Newtonova tajanstvenost,
šutnja i strpljiv rad mogli su imati i kobne posljedice po njegov život,
kada se 1690. godine zapalio njegov radni kabinet.
U požaru koji je izazvala mačka oborivši svijeću
izgorjeli su neki njegovi rukopisi, među kojima su bili radovi vezani uz kemiju,
knjiga o prelamanju svjetlosti, ogledi kojima se bavio 20 godina i drugo;
ogroman empirijski materijal kakav nije bilo moguće više prikupiti.
Newton je bio očajan.
Štoviše, tri godine bio je na opasnom putu prema ludilu,
s trenucima potpune neuračunljivosti, ali se ipak uspio izvući iz takvog stanja.
Navodno mu je u pronalaženju izlaza pomogla i njegova nećakinja
po nagovoru filozofa Johna Lockea, velikog Newtonovog prijatelja.

Newton je bio čovjek duha, zaboravljao je na hranu i san kada je radio.
Probudivši se, dugo je sjedio u noćnoj košulji na rubu kreveta i razmišljao.
Smatrao je, kao i matematičar René Descartes,
kako nakon sna mozak najbolje radi, oslobođen zagađenja.
Newton je mnogo godina bio i zastupnik u britanskom parlamentu
gdje je uporno šutio, osim u nekoliko iznimnih slučajeva
kada je digao svoj glas u korist autonomnosti znanosti i Cambridgea.
Njegova slava bila je tolika da se preko njegovih riječi nije moglo lako prijeći.
Također je bio dopisni član Francuske akademije,
a francuski kralj Luj XIV mu je čak nudio i mirovinu.
Počasti koje su mu iskazivane nije doživio nijedan Englez prije njega.
No, usprkos cijeloj toj slavi, Newton je bio skroman.
U pismu Robertu Hookeu rekao je
(dok je govorio o Descartesu koji je preminuo malo prije njegova rođenja):
"Ako sam i vidio dalje od drugih, to je zato što sam stajao na ramenima divova."
Time je htio reći kako su za njegov rad
zapravo većinom zaslužni veliki znanstvenici prije njega.

Newton je u svojoj 54. godini postao upravitelj kovnice novca,
a taj je položaj u ono vrijeme bio znak izuzetnoga društvenog statusa.
Doživio je 84 godina, uglavnom u dobrom zdravlju.
Izgubio je samo jedan zub, od napornog gledanja u sunce oslabio mu je vid,
a kosa mu je rano osijedila, iako je ostala bujna do posljednjih dana.
Preminuo je u Londonu.
Iza Newtona su ostale brojne,
još poptuno neistražene bilježnice s tisućama kemijskih recepata.


Isaac Newton prvi je shvatio gravitacijsku silu.
Pošto je 1666. vidio kako jabuka pada na tlo,
pitao se je li sila koje utječe na predmete što padaju
ista koja zadržava Mjesec u njegovoj putanji.
Trebalo mu je mnogo godina da dokaže tu smionu zamisao.
Ustvrdio je da zakon o gravitaciji vrijedi u cijelome svemiru.
Newton je također unaprijedio poznate zakone gibanja
i otkrio da je bijelo svjetlo sastavljeno od boja spektra (duginih boja).
Postavio je temelj modernoj astronomiji, posebice 1668.,
izumom reflektorskog teleskopa.

Godine 1687. Newton je napisao Philosophiae naturalis principia mathematica
(Matematička načela prirodne filozofije).
To je djelo izmijenilo pogled na svijet,
a mnogi znanstvenici citirali su ga kao Bibliju.
U njemu je Newton ujedinio istraživanja Galilea Galileja i Johannesa Keplera
u jednu teoriju gravitacije te je uspostavio osnovu klasične mehanike,
u kojoj je formulirao tri osnovna zakona gibanja.

Jedinica za težinu, njutn (N), nazvana je njemu u čast.